Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog po osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme na mestu regionalnog stručnog saradnika, koji posao je obavljao sve do 09.07.2018. godine, kada mu je otkazan ugovor o radu zaključno sa 10.07.2018. godine sa kojim datumom je tužilac prestao da ostvaruje prava i obaveze po osnovu navedenog ugovora o radu. Tužiocu je skoro tri meseca pre otkaza ugovora o radu uručeno upozorenje od 15.04.2018. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline i povreda radne obaveze na koje se tužilac izjasio 15.04.2018. godine. Tuženi je tužiocu, nakon toga, ponudio sporazumni prestanak radnog odnosa, što tužilac nije prihvatio, pa je tužiocu, nakon toga, dostavio rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2017. i 2018. godinu. Odlukom tuženog od 02.07.2018. godine broj zaposlenih na poslovima „regionalni predstavnik prodaje“ smanjen je sa tri na dva izvršioca. Navedenom odlukom su utvrđeni kriterijumi za ocenjivanje i odlučivanje ko će od tri izvršioca biti tehnološki višak, a to su ukupan radni staž kod tuženog, radni učinak, radna disciplina, poštovanje radnih obaveza, posvećenost poslu, odnos sa drugim kolegama, stepen stručne spreme i lojalnost poslodavcu. Prema navedenim kriterijumima tužilac je najlošije ocenjen. Tuženi nije na poslovima regionalni predstavnik prodaje zaposlio novo lice, već su navedene poslove preuzela ostala dva zaposlena na ovim poslovima obavljajući posao na teritoriji na kojoj je tužilac radio telefonskim putem. Tuženi nije tužiocu ponudio drugo radno mesto, odnosno obavljanje drugih poslova, niti prekvalifikaciju i dokvalifikaciju. Tužiocu je rešenjem od 09.07.2018. godine otkazan ugovor o radu usled proglašenja tehnološkim viškom i isplaćena mu je otpremnina. Obrazloženje pobijanog rešenja ne sadrži razloge zašto je baš tužilac od tri izvršioca proglašen za tehnološki višak, odnosno ne sadrži razloge na osnovu kojih se može ispitati da li su nabrojani kriterijumi pravilno primenjeni, kao ni vremenski period i način na koji su primenjeni kriterijumi za ocenjivanje zaposlenih na poslovima regionalni predstavnik prodaje utvrđeni odlukom tuženog od 02.07.2018. godine, za koju tuženi nije dostavio dokaze da je objavljena. Tuženi je odmah po isteku tri meseca od donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, dana 01.11.2018. godine, zasnovao radni odnos sa novim licem na poslovima regionalni stručni saradnik bez navođenja regije, s tim što se regija Zapadna Srbija određuje u ugovoru zaključenom na neodređeno vreme na novoprimljeno lice. Prema putnim nalozima koje je tuženi odobrio tužilac je u periodu od 18.01.2017. godine do 27.02.2018. godine ostvario prekovremene sate rada i to 522, za koje ukupno uvećana zarada iznosi 374.354,32 dinara, odnosno po mesecima kao u stavu trećem izreke prvostepene presude. Izgubljena zarada tužioca za period od prestanka radnog odnosa do dana kada je tužilac započeo samostalnu delatnost iznosi 897.892,42 dinara, a prema pojedinačnim mesečnim iznosima kao u stavu dva izreke pobijane presude. Navedeni iznosi utvrđeni su na osnovu veštačenja od strane veštaka finansijske struke na koje stranke nisu imale primedbi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbi materijalnog prava poništili rešenje tuženog kojim je tužiocu nezakonito prestao radni odnos i obavezali ga da mu naknadi štetu zbog izgubljene zarade, da mu isplati naknadu za prekovremene sate, kao i da na ime tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na iznose naknade štete zbog izgubljene zarade, kao i na iznose neisplaćenih prekovremenih sati.

Navodima revizije tuženog neosnovano se osporava primena materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 95/18) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad ako mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio (stav 1.). Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog (u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zapslenog i broja izdržavanih članova porodice) (stav 5.).

U konkretnom slučaju pobijanim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom tako tehnološkom višku sa obrazloženjem da je poslodavac izvršio organizacione promene u načinu organizovanja rada regionalnih predstavnika prodaje, odnosno regionalnih stručnih saradnika i njihove teritorijalne raspoređenosti, a u cilju bolje iskorišćenosti resursa poslodavca i odlučeno je da će teritoriju Republike Srbije ubuduće pokrivati dva regionalna predstavnika prodaje (regonalna stručna saradnika) i to jedan za teritoriju AP Vojvodine i jedan za preostali deo teritorije Republike Srbije, jer će se ostvariti bolja iskorišćenost postojećih resursa i bolja organizacija prodaje.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim radom je prestala potreba. Saglasno navedenom zakon razlikuje situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla i drugu kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određenom poslu, potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog, kao opštevažeći princip u ugovornom pravu koji se supsidijarno primenjuje i u oblasti rada (član 13. Zakona o obligacionim odnosima). Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza poštuje formu, a ne i suštinu (razloge) instituta takozvanog viška zaposlenih, odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca i kada zbog tehnoloških promena dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenom poslu, onda je za postojanje opravdanosti ovog zakonskog razloga za otkaz ugovora o radu zaposlenom, nužno postojanje stvarnih i objektivnih okolnosti, pošto poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na tom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. Tuženi je dakle, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužiocu zbog smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena bio u obavezi da u obrazloženju rešenja navede, najpre, zbog čega je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu tužioca, što je ovde slučaj, a potom i konkretne razloge zbog kojih tužilac proglašen viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na radnom mestu regionalni stručni saradnik biti proglašen tehnološkim viškom, a tuženi nije tako postupio. Sud ne ceni opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskih mera poslodavca niti njegovu odluku o potrebnom broju radnika na nekom radnom mestu, međutim, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu iz ovog razloga, da bi bilo zakonito, je moralo da sadrži jasno obrazloženje razloga zbog kojih je upravo njemu otkazan ugovor o radu. Tužilac je, u tom smislu, kada se radi o smanjenju broja zaposlenih, morao da bude izložen konkurenciji sa ostalim zaposlenima na istim poslovima, što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u situaciji kada bi primenom kriterijuma tužilac mogao da bude oglašen viškom zaposlenih, a tuženi ne bi bio u mogućnosti da rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njegovoj stručnoj spremi, radnoj sposobnosti, tuženi je imao mogućnost da donese rešenje o otkazu ugovora o radu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz ugovora o radu bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak i bez navođenja razloga o nemogućnosti poslodavca da tužioca rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi, nasuprot razlozima revizije.

Pošto je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tuženi je pravilnom primenom odredbe člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu obavezan da mu nadoknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od 10.07.2018. godine do 11.04.2019. godine u iznosu koji je naveden u stavu drugom izreke prvostepene presude, kao i da u njegovu korist uplati pripadajuće doprinose obaveznog socijalnog osiguranja nadležnim fondovima.

Neosnovano revident navodi da nije dužan uplatiti naknadu štete iz člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu, jer tužilac ne traži vraćanje na rad, pa je eventualno bilo mesta primeni odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu. Neosnovano revident smatra da u tom slučaju tužiocu ne pripada naknada štete iz člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu. Nasuprot navodima revidenta, navedenom naknadom štete supstituiše se reintegracija i ona je nezavisna od naknade štete zbog izgubljene zarade. Pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade predstavlja posledicu nezakonitog otkaza ugovora o radu. Nema mesta primeni odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu, jer i po stanovištu Vrhovnog suda, u postupku nije utvrđeno da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa.

Neosnovani su navodi revidenta da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu kada je tužiocu dosudio naknadu u vidu uvećane zaradu za prekovremeni rad, jer tuženi nije odlučio da tužilac radi prekovremeno. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, da je tužilac radio prekovremeno, da o tome postoje putni nalozi kojima tuženi nije prigovarao, te da je tužilac na dnevnom nivou tuženom slao izveštaje, da je ugovorom o radu predviđena mogućnost prekovremenog rada, da se posao obavljao van kancelarija tuženog, na terenu, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da rad tužioca zbog povećanog obima posla (50 kupaca umesto zatečenih 9 kupaca) ima karakter prekovremenog rada, pa mu za utvrđene sate prekovremenog rada pripada uvećana zarada u smislu odredbe člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, kao i pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.

Iz izloženih razloga Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zoran Hadžić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković