Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pre zasnivanja radnog odnosa kod tužene, obavljao poslove u Kosovskoj policijskoj službi (KPS), a nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine po preporuci Vlade Republike Srbije napustio je KPS, i potom posle sprovedenih priprema i dostavljanja dokumentacije, psihofizičkog testiranja i bezbednosnih provera, tužilac je potpisao rešenje o zasnivanju radnog odnosa u MUP RS, koje mu nije uručeno iz bezbednosnih razloga. Do juna meseca 2013. godine tužiocu je kao zaposlenom u MUP RS redovno isplaćivana plata. Od juna 2013. godine isplata plate je prestala. Iz uverenja RFPIO od 22.01.2018. godine je utvrđeno da je tužilac odjavljen sa osiguranja iz MUP RS sa danom 31.05.2013. godine.

Na osnovu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac i posle obustave isplata plate juna 2013. godine nastavio da radi u MUP RS u civilu, da je prikupljao podatke od interesa za Republiku Srbiju i o tome obaveštavao starešine i obavljao ostale poslove po naređenju starešina, da i dalje radi, ali mu se zarada ne isplaćuje. Tužiocu nije poznato da mu je prestao radni odnos, jer ga o tome niko nije obavestio, niti mu je uručeno bilo kakvo rešenje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena dužna da tužiocu naknadi štetu zbog neisplaćene plate za utuženi period, u skladu sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocu nije prestao radni odnos na zakonom propisani način s obzirom da tužena nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu suprotno obavezi iz člana 175. i 185. Zakona o radu. Tužilac je i nakon obustave isplate plate nastavio sa radom za tuženu. Visina potraživanja na ime naknade pretrpljene štete za potraživani period od septembra 2013. godine do aprila 2020. godine utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijku oblast.

Drugostepeni sud nije prihvatio činjenično utvrđenje prvostepenog suda, kritički ceneći iskaz tužioca na kom je prvostepeni sud zasnovao utvrđenje o radu tužioca za MUP RS u potraživanom periodu, kao i okolnost izostanka drugih dokaza koji bi takvu tvrdnju potkrepili. Svoju odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva drugostepeni sud je bazirao na zaključku da tužilac nije dokazao tvrdnju da je u utuženom periodu sve vreme obavljao faktički rad za tuženu, odnosno da je bio radno angažovan obavljajući poslove za MUP RS na Kosovu. Od strane drugostepenog suda izneta su određena zapažanja o nepotpunosti iskaza tužioca datog prilikom izvođenja dokaza njegovim saslušanjem u svojstvu stranke u postupku pred prvostepenim sudom.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. i člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud je o osnovanosti tužbenog zahteva odlučio primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a da prethodno nije uz zakazivanje rasprave i pozivanje tužioca radi neposrednog izvođenja dokaza saslušanjem stranke, podrobno ispitao tužioca na okolnostima bitnim za razjašnjenje spornog pitanja da li je tužilac obavljao poslove i radne zadatke za MUP RS u periodu za koji potražuje isplatu ( septembar 2013. godine – april 2020), kao i vezano za podatak o registrovanoj prijavi na obavezno socijalno osiguranje kod preduzetnika od 14.06.2017. godine, kako bi se pojasnile okolnosti vezane za tu prijavu vidljivu iz Uverenja iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja od 27.05.2019. godine. U pitanju je javna isprava sadržana u spisu. Ovom dokazu prvostepeni sud pažnju nije posvetio, a taj propust drugostepeni sud nije otklonio, iako je to mogao da učini uz zakazivanje rasprave i izvođenje dokaza. Tek uz takvo postupanje, za drugostepeni sud nastaje ovlašćenje da iznese sopstvenu ocenu o uverljivosti ili neprihvaljevosti iskaza tužioca, kao i da s obzirom na sve okolnosti ceni od kakvog bi značaja bilo ako se stranka ne odazove na saslušanje ( čl.282 stav 2. ZPP), kao i iznese ocenu dokaza izvedenih u postupku i konačanog rezultata raspravljanja o činjenicama bitnim za primenu materijalnog prava, u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja.

Kod ponovnog odlučivanja, u vidu treba imati da je tužilac redovno primao platu kao lice zaposleno u MUP RS, da je iz tog organa odjavljen sa obaveznog osiguranja od juna 2013. godine, da nije dobio rešenje o prestanku radnog odnosa, da se pravo na isplatu plate ostvaruje po osnovu rada, da to pravo zaposlenom u MUP RS prestaje u slučaju zasnivanja radnog odnosa kod drugog poslodavca, i da od spornog pitanja postojanja prava tužioca da zahteva isplatu plate, zavisi zaključak o osnovu tužbenog zahteva kojim se u suštini zahteva naknada štete od tužene, po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Ostvarenje prava na naknadu štete opredeljene u visini neisplaćene plate, ne zavisi samo od formalnog postojanja radnog odnosa u organu tužene, već je uslovljeno i postojanjem efektivnog rada na izvršavanju poslova i radnih zadataka za organ MUP RS, u celom ili delu potraživanog perioda. I to, u zavisnosti od toga da li je tužilac zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, kao i ocene o ispunjenosti uslova odgovornosti tužene za štetu.

Kod iznetog, s obzirom da nisu utvrđene činjenice od kojih zavisi pravo na naknadu štete koju tužilac potražuje u ovom sporu, Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu presudu primenom člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku i vratio predmet tom sudu na ponovno suđenje.

Kao akcesorna ukinuta je i odluka o troškovima postupka.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, kako bi se u potpunosti raspravile pravno relevantne činjenice i pravilnom primenom materijalnog prava donela nova na zakonu zasnovana odluka o tužbenom zahtevu i troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković