Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio dozvoljenost revizije i predložio da sud istu odbaci.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, ali nije osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisu predmeta, prvostepeni sud je raspravljao i utvrđivao činjenice vezane za povredu na radu koju je pretrpeo tužilac, uključujući uticaj i posledice takve povrede na njegovo psihofizičko zdravlje, kao i doprinos tužioca samoj povredi, i zaključio da tužilac osnovano potražuje novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete dosuđene prvostepenom presudom.

Međutim, drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog našao da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, pa je na osnovu odredbe člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku ukinuo prvostepenu presudu, održao glavnu raspravu i utvrdio sledeće činjenično stanje:

Tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima radnog mesta radnika treće kategorije na ... . Dana 20.07.2012. godine tužilac je pretrpeo povredu na radu tako što je prilikom rada na ..., pri puštanju elemenata na obradu, došlo do odcepljenja elementa koji je usled izletanja iz mašine povredio tužioca. Tužilac je pretrpeo tešku telesnu povredu u vidu probojne rane na levoj šaci i preloma gornjeg članka na kažiprstu desne ruke. Između istih stranaka, a povodom zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete u vezi sa opisanim događajem, vođen je spor pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1 680/14, u kom je doneta usvajajuća presuda od 24.10.2017. godine. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 8/2018 od 25.07.2018. godine otvoren je stečajni postupak na stečajnim dužnikom Simpo AD Vranje, potvrđeno je usvajanje Unapred pripremljenog plana reorganizacije od 15.05.2018. godine (UPPR) i obustavljen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, ovde tuženim. Rešenje je postalo pravnosnažno 21.02.2019. godine. Iz sadržine UPPR-a utvrđeno je da je poveriocu AA priznato osporeno potraživanje po presudi Osnovnog suda u Vranju P 680/14, sa navedenom obavezom dužnika da isti rezerviše posebna sredstva za poverioca osporenih potraživanja. Jedna od mera za sprovođenje Unapred pripremljenog plana reorganizacije jeste konverzija potraživanja svih poverilaca u trajni ulog u kapital društva sa stanjem na dan pravnosnažnosti UPPR-a. Kako se potraživanje tužioca odnosi na period pre datuma pravnosnažnosti UPPR-a, odnosno pre 21.02.2019. godine, isto je namireno konverzijom potraživanja i to prema stanju glavnog duga sa kamatom na dan 21.02.2019. godine u iznosu od 1.065.076,96 dinara, od čega iznos od 689.165,75 dinara na ime glavnog duga i iznos od 375.911,21 dinar na ime troškova parničnog postupka. Konverzijom potraživanja tužilac je stekao 710 akcija, što je utvrđeno iz Jedinstvene evidencije akcionara na dan 04.07.2019. godine, kao i iz Potvrde tuženog o izdatim akcijama na ime tužioca od 02.09.2020. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud nalazi da je potraživanje tužioca koje je predmet ovog postupka, već obuhvaćeno presudom Osnovnog suda u Vranju P1 680/2014 od 24.10.2017. godine, koje je priznato i UPPR-om tuženog, i kao takvo namireno konverzijom u trajni ulog u kapital tuženog društva. Na osnovu izvršene konverzije tužilac je stekao 710 akcija tuženog, pa drugostepeni sud zaključuje da tužilac u smislu odredbe člana 167 stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o stečaju, nema pravo da od tuženog potražuje isplatu utuženih iznosa na ime naknade nematerijalne štete, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Revident ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda. U reviziji posebno ukazuje da odredbe Zakona o stečaju ne prestavljaju materijalnopravni osnov za donošenje odluke u ovom sporu, da tužilac nikada nije učestvovao u stečajnom postupku koji je pokrenut nad tuženim, te da nikada nije dao punomoćje Vladi Vukoviću, advokatu iz Vranja, da zastupa njegove interese povodom usvajanja UPPR-a.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo na osnovu koga je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade nematerijalne štete po osnovu povrede na radu.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da pravne posledice usvajanja plana reorganizacije nisu relevantne za odlučivanje o tužbenom zahtevu. Naprotiv, bitna činjenica za presuđenje u ovom sporu jeste da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 8/2018 od 25.07.2018. godine otvoren stečajni postupak nad tuženim, potvrđeno usvajanje Unapred pripremljenog plana reorganizacije od 15.05.2018. godine i obustavljen stečajni postupak. Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno 21.02.2019. godine. Pravne posledice usvajanja plana reorganizacije regulisane su odredbom člana 167. Zakona o stečaju (Sl. glasnik RS“, br. 104/2009...113/2017) koji je bio važeći u momentu donošenja rešenja o usvajanju UPPR-a. U bitnom, osnovne posledice usvajanja plana reorganizacije podrazumevaju da se sva potraživanja i prava poverioca i drugih lica i obaveza stečajnog dužnika određena planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana. Usvojeni plan reogranizacije je izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su njemu navedena, a eventualna potraživanja koja budu naknadno utvrđena, a nisu obuhvaćena odredbama plana reorganizacije o namirenju poverilaca, biće namirena na isti način i pod istim uslovima kao potraživanja drugih poverilaca njegove klase, što proizlazi iz odredbe člana 156. stav 4. tačka 1. Zakona o stečaju.

Imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je potraživanje tužioca koje je predmet ovog spora, obuhvaćeno UPPR-om, svrstano u odgovarajuću klasu poverilaca i namireno u skladu sa uslovima iz plana, to je onda pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo da potražuje isplatu utuženog potraživanja. Predmetno potraživanje namireno je pretvaranjem u kapital tuženog društva, po kom osnovu je tužilac stekao akcije srazmerno svom potraživanju, na koji način je novčano potraživanje prestalo da postoji.

Negiranje ove činjenice od strane tužioca nema utemeljenje u izvedenim dokazima, iz razloga što tužilac prema evidenciji Cetralnog registra za hartije od vrednosti jeste upisan kao vlasnik 710 akcija tuženog, a pri tom tužilac tokom postupka, niti u reviziji, nije obrazložio po kom osnovu je stekao navedene akcije ako to već nije po osnovu konverzije potraživanje u kapital tužioca u skladu sa UPPR-om. Stoga su bez uticaja revizijski navodi da se ne zna na šta se odnose 710 akcija registrovanih kod Cetralnog registra za hartije od vrednosti na ime tužioca.

Takođe, bez uticaja su činjenične tvrdnje tužioca da nikada nije učestvovao u postupku usvajanja Unapred pripremljenog plana reorganizacije, niti da je Vladi Vukoviću, punomoćniku advokatu koji je zastupao preko 1.000 radnika u tom postupku, dao punomoćje za zaštitu i ostvarivanje njegovih interesa. Navedeno iz razloga što se potraživanje tužioca svakako ima namiriti prema uslovima iz UPPR-a budući da je nastalo pre usvajanja UPPR-a, pa u smislu odredbe člana 156. stav 4. tačka 1. Zakona o stečaju, svakako podleže istom tretmanu i uslovima kao i potraživanje drugih poverilaca njegove klase (koja su obhvaćena planom reorganizacije). Kako način izmirenja obaveze neobezbeđenih potraživanja podrazumeva pretvaranje potraživanja u kapital, a ne isplatu na šta je usmeren tužbeni zahtev, to su revizijski navodi izneti u navedenom pravcu bez uticaja na pravilnost pobijane odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić