Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana u delu kojim je odlučeno o datumu zasnivanja radnog odnosa, dok je u ostalom delu revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je započela rad kod tuženog preko omladinske zadruge 1999. godine i obavljala je istovrsne poslove sve do otkaza poslednjeg ugovora od 31.07.2015. godine. Posle toga je nastavila da radi na određeno vreme ali preko posredničkog subjekta. Tokom trajanja radnog odnosa, sve do donošenja osporenog akta 20.07.2015. godine, sa tuženim je u kontinuitetu zaključivala različito imenovane sukcesivne ugovore za obavljanje istovrsnih sistematizovanih poslova. U periodu od 01.07.2002. do 15.09.2003. godine, tužilja je sa tuženim zaključila dva ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova preko omladinske zadruge, a u periodu od 16.09.2003. do 28.02.2006. godine zaključila je šest ugovora o radu na određeno vreme za poslove operater u sali, s tim što su od 01.10.2005. do 28.02.2006. godine ovi poslovi predstavljeni kao vrsta poslova sa nazivom radnog mesta operater 988. Rešenjem od 28.02.2006. godine prestao joj je radni odnos istekom roka na koji je zasnovan, da bi počev od 01.03.2006. godine sa tuženim zaključila 21 ugovor o posredovanju zaključno sa 30.04.2013. godine na poslovima bliže opisanim u nižestepenim presudama. U periodu od 01.05.2013. do 31.07.2015. godine sa tuženim je zaključila 10 ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova bliže opisanih u nižestepenim presudama. Aktom tuženog od 20.07.2015. godine sa tužiljom je raskinut ugovorni odnos zaključno sa 31.07.2015. godine zbog prestanka potrebe za obavljanjem ovih poslova. U periodu od 01.08.2015. do 30.06.2016. godine, tužilja je kod tuženog radila na sistematizovanim poslovima tehničar za servisnu podršku kada je zaključila ugovor o radu sa Agencijom za zapošljavanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

Prema članu 37. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05 i 61/05) koji je bio na snazi u vreme kada je tužilja zasnovala radni odnos, radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1); pod prekidom iz stava 2. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 dana (stav 2); radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4).

Imajući u vidu da je tužilja kod tuženog radno angažovana u kontinuitetu od 01.03.2006. godine (a s obzirom na to da joj je rešenjem tuženog od 28.02.2006. godine bio prestao radni odnos zasnovan ugovorom o radu na određeno vreme iz jula 2002. godine) na istovrsnim poslovima za kojima je postojala trajna potreba kod tuženog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja stekla status zaposlenog na neodređeno vreme. Po oceni revizijskog suda po svojoj pravnoj prirodi ugovori zaključeni između parničnih stranaka bez obzira na njihov naziv (privremeni i povremeni poslovi, ugovori o posredovanju) u suštini predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme. Ovi ugovori predstavljaju simulovane ugovore jer se njima prikriva ugovor o radu kao disimulovan ugovor (pravilo iz člana 66. Zakona o obligacionim odnosima). Kako je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilja u periodu od devet godina obavljala istovrsne poslove kod tuženog, poslove za koje je tuženi imao stalnu potrebu, to su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili postojanje radnog odnosa između parničnih stranaka. Kao posledica usvajanja ovakvog zahteva tužilje, utvrđena je i obaveza tuženog da tužilju reintegriše u radni odnos (član 191. Zakona o radu).

Nisu osnovani revizijski navodi tuženog da je tužilja zasnovala radni odnos kod drugog poslodavca – Agencije za posredovanje, te da zbog toga nema pravo na sudsku zaštitu prema tuženom kao i da tužba nije podneta u zakonom propisanom roku. Okolnost što je tužilja zasnovala radni odnos kod drugog poslodavca nema uticaja na podnošenje ovakve tužbe. Ne može se očekivati, niti je to zakonom propisano da lice kome prestane radni odnos kod jednog poslodavca iz bilo kog razloga čeka ishod pokrenute parnice protiv tog poslodavca, pa tek onda rešava svoj radnopravni status. Tužba je, suprotno revizijskim navodima u ovom slučaju podneta u zakonom propisanom roku. Rok za zaštitu prava računa se počev od dana povrede prava odnosno saznanja za povredu prava (član 195. stav 2. Zakona o radu). Datum saznanja za povredu prava u ovom slučaju je 30.07.2015. godine kada je tužilji dostavljen akt tuženog kojim se ugovor raskida. S obzirom da je tužilja podnela tužbu 28.09.2015. godine, tužba je podneta u zakonom predviđenom roku.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je pogrešno utvrđen datum zasnivanja radnog odnosa. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kod tuženog radila od 1999. godine, ali da je do prekida radnog odnosa došlo 28.02.2006. godine. Tužilja je ponovo kod tuženog zasnovala radni odnos počev od 01.03.2006. godine koji je trajao do 31.07.2015. godine. Zbog toga je 01.03.2006. godine određen kao datum zasnivanja radnog odnosa tužilje kod tuženog i u tom delu nižestepene presude preinačene.

Na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić