OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 456.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P1 540/21 od 23.09.2022. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je Ugovor o radu broj 2883/1 od 15.05.2017. godine ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog, kojim se utvrđuje prestanak radnog odnosa tužiocu kod tuženog zbog isteka roka na koji je zasnovan, odnosno sa danom 30.09.2017. godine. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je Ugovor o radu broj 5607/1 od 12.09.2017. godine ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.10.2017. godine. Stavom petim izreke, utvrđeno je da je Ugovor o radu broj 7461/1 od 04.12.2017. godine, zaključen 12.12.2017. godine, ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom šestim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog broj 7502/7 od 05.12.2017. godine, kojim se utvrđuje prestanak radnog odnosa tužioca kod tuženog zbog isteka roka na koji je zasnovan, odnosno sa danom 15.12.2017. godine. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 297.750,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4189/22 od 31.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P1 540/21 od 23.09.2022. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Jagodini P1 540/21 od 23.09.2022. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je Ugovor o radu broj 2883/1 od 15.05.2017. godine ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom trećim izreke, odlučeno je da odluka o troškovima parničnog postupka ostaje neizmenjena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijene presude u njenom potvrđujućem delu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon ) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.01.2009. godine zaključno sa 31.05.2015. godine obavljao poslove kod tuženog po osnovu više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a zatim je nastavio sa radom kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora na određeno vreme, i to : broj 2985/4 od 21.05.2015. godine, broj 7336/1 od 15.10.2015. godine, broj 1633/1 od 16.03.2016. godine, broj 2919/1 od 16.05.2016. godine, broj 5811/1 od 16.09.2016. godine, broj 8283/1 od 21.12.2016. godine, broj 2883/1 od 15.05.2017. godine, broj 5607/1 od 12.09.2017. godine i broj 746/1 od 04.12.2017. godine. Tužilac je sve vreme obavljao grupu poslova: operativni poslovi privatnog obezbeđenja i vrstu poslova: fizičko - tehnička zaštita, sa istim opisom poslova. Rešenjem tuženog broj 2978/50 od 18.05.2017. godine otkazan je Ugovor o radu broj 1758/1 od 23.03.2017. godine zaključno sa 31.05.2017. godine, rešenjem tuženog broj 5668/20 od 15.09.2017. godine otkazan je Ugovor o radu broj 2883/1 od 15.05.2017. godine, a rešenjem broj 7502/7 od 05.12.2017. godine otkazan je Ugovor o radu broj 5607/1 od 12.09.2017. godine. Tuženi je sa JP „Pošta Srbije“ zaključio Ugovor o pružanju usluga od 09.10.2014. godine na period od tri godine, sa predmetom: usluga obezbeđenja i čuvanja imovine i usluga protivpožarne zaštite. Takođe, sa „Telekom Srbija“ a.d. je zaključio Ugovor o pružanju usluga fizičke zaštite i zaštite od požara objekata i imovine od 08.05.2017. godine, čiji su predmet; usluge fizičkog obezbeđenja oružjem objekata i imovine korisnika usluga, fizičkog obezbeđenja bez oružja i poslovi ZOP za potrebe korisnika usluga. Tužilac je bio prijavljen kod tuženog, bez prekida, od 01.01.2009. godine do 01.10.2017. godine, a kao datum prestanka osiguranja kod tuženog upisan mu je 10.10.2020. godine, sa osnovom prestanka osiguranja – otkaz ugovora o radu od strane tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi iz člana 37. stav 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14) za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, i to dana 01.10.2017. godine, prema tužbenom zahtevu tužioca. Sledom toga, kao osnovani su ocenjeni i zahtevi tužioca da se utvrdi da su nezakonita rešenja kojima mu se utvrđuje prestanak radnog odnosa sa 30.09.2017. godine i sa 15.12.2017. godine, te da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o radu broj 5607/1 od 12.10.2017. godine i broj 7461/1 od 04.12.2017. godine, imajući u vidu njihov akcesorni karakter. Pobijanom presudom je ocenjeno, takođe, da se na tuženog ne odnosi zabrana zapošljavanja iz Zakona o budžetskom sistemu, jer on nije direktni ni indirektni korisnik budžetskih sredstava iz člana 2. navedenog zakona. U odnosu na odluku iz stava prvog izreke prvostepene presude, drugostepeni sud je našao da je doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, budući da je rad po Ugovoru o radu broj 2883/1 od 15.05.2017. godine doveo do preobražaja radnog odnosa tužioca 01.10.2017. godine, zbog čega je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova, u delu kojim je tužbeni zahtev tužioca usvojen, zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 75/14 ), ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Prema stavu 2. istog člana, poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Prema stavu 6. istog člana, ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Tuženi prema članu 2. stav 1. tačka 5) Zakonu o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS", broj 54/09 ... 62/13 i 63/13 - ispravka), spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“, broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, a postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“, br. 142/2014 ... 149/2020), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 103/2015), do 31. decembra 2017. godine („Službeni glasnik RS“, broj 99/16), do 31. decembra 2018. godine („Službeni glasnik RS“, broj 113/17), do 31. decembra 2019. godine („Službeni glasnik RS“, br. 95/18 i 31/19), odnosno do 31. decembra 2020. godine („Službeni glasnik RS“, br. 72/2019 i 149/2020).

U konkretnom slučaju, tužilac je u periodu od 01.01.2009. godine do 01.10.2017. godine ( kada je odjavljen sa osiguranja ) bio radno angažovan kod tuženog, bez prekida, na poslovima fizičko - tehničkog obezbeđenja. Stoga je pravilna ocena nižestepenih sudova da zaključenje sukcesivnih ugovora po prestanku rada iz prethodnih ugovora, a za obavljanje istovrsnih poslova, predstavlja zloupotrebu prava od strane tuženog, jer se ne radi o vremenski oročenim poslovima, niti o radu na projektu, već o poslovima za kojima tuženi kao poslodavac ima stalnu potrebu. Međutim, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade, jesu lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, što proizilazi iz odredbe člana 105. tog zakona. Kako je tužilac bio radno angažovan u periodu kada tuženi kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, a uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj, po oceni Vrhovnog suda nema uslova za preobražaj radnog odnosa tužioca u radni odnos na neodređeno vreme.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca, zbog čega je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je, ocenjujući dozvoljenost revizije u odnosu na preinačujući deo pobijane drugostepene presude, našao da je revizija tuženog u tom delu nedozvoljena.

Naime, tuženi je u ovom delu uspeo u sporu, pošto je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, pa tuženi nema pravni interes za podnošenje revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 4) ZPP.

Sledom izloženog, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku pa mu, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni sud je odmerio prema njegovom opredeljenom zahtevu, i to: za sastav odgovora na tužbu i tri obrazložena podneska u iznosu od po 16.500,00 dinara, za zastupanje tuženog od strane advokata na dvanaest održanih ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, za pristup advokata na šest neodržanih ročišta u iznosu od po 9.750,00 dinara, za sastav dve žalbe u iznosu od po 33.000,00 dinara, sve prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 11/12, 99/20 i 37/21), kao i za sastav revizije iznos od 49.500,00 dinara primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 43/23). Tuženom nisu dosuđeni traženi troškovi na ime sudskih taksi za odgovor na tužbu, za prvostepenu presudu, za dve žalbe i za reviziju, jer nisu opredeljeni po iznosu, shodno odredbi člana 163. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković