U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radislav Maravić, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća „Milan Blagojević“ AD iz Smedereva, čiji je punomoćnik Slobodan Svrzić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 478/16 od 10.11.2017. godine, u sednici održanoj 08.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 478/16 od 10.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 449/14 od 04.11.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 23.10.2006. godine (pogrešno otkucano 23.06.2006. godine), kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, kao i da tužilju vrati na rad i poslove koje je obavljala pre donošenja osporenog rešenja i da joj naknadi troškove spora. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime parničnih troškova plati 213.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 478/16 od 10.11.2017. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 449/14 od 23.10.2015. godine javno objavljena 04.11.2015. godine, pa je poništeno kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 23.10.2006. godine (pogrešno otkucano 23.06.2006. godine), kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i obavezan tuženi da tužilju vrati na poslove koje je obavljala pre donošenja osporenog rešenja. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova prvostepenog parničnog postupka plati 206.250,00 dinara u roku od osam dana od prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova po žalbi plati 43.000,00 dinara u roku od osam dana od prijema pismenog otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br.72/11 i 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudo jer je u ovoj parnici odlučeno o tužbi za utvrđenje nezakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad i sadrži sve elemente propisane članom 194. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i rešenjem tuženog od 23.10.2006. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 3. Zakona o radu i člana 110. i 111. Pojedinačnog kolektivnog ugovora zbog učinjene povrede radne dužnosti propisane članom 18. Zakona o štrajku. Tužilji je otkazan ugovor o radu jer je kao učesnik štrajka tokom 26.07., 27.07. i 28.07.2006. godine, sa ostalim štrajkačima blokirala glavni kolski ulaz u krug fabrike poslodavca i na taj način onemogućavala odvijanje saobraćaja iz kruga fabrike poslodavca i prema krugu fabrike poslodavca. Blokada kapije je trajala tokom tri dana i imenovana je u njoj imala aktivno učešće, te je na ovaj način poslodavac onemogućen da raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost kao i da ih koristi. Tužilja je član sindikata koji je organizovao štrajk ali nije bila član štrajkačkog odbora, a štrajk je otpočeo odlukom sindikata „Nezavisnost“ od 20.07.2006. godine. Štrajk se odvijao u fabričkom krugu tuženog u blizini kapije preduzeća kojoj su trajkači povremeno prilazili, ali tužilja nije uočena na snimku TV stanice Smederevo, koji je sačinjen u vreme štrajka, niti je blokirala glavni ulaz u fabriku.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužilja bila učesnik u štrajku, te da samom činjenicom što je kao štrajkač bila u neposrednoj blizini kapije, te je na taj način jasno manifestovala volju da poslodavca onemogući da raspolaže sredstvima za obavljanje delatnosti, što je otkazni razlog u smislu člana 179. tačka 3. Zakona o radu i ocenio da je rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito.

Odlučujući o žalbi tužilje drugostepeni sud je, na održanoj raspravi, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, te je poništio kao nezakonito rešenje tuženog i naložio tuženom da tuženu vrati na rad.

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/04 i 61/05), u članu 179. tačka 3. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravo na štrajk u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom je ustavno pravo zaposlenog, što proizlazi iz člana 61. Ustava Republike Srbije. To pravo može biti ograničeno samo zakonom, imajući u vidu prirodu i vrstu delatnosti poslodavca. Zakon o štrajku („Sl. glasnik RS“, br.101/05), propisuje da organizovanje štrajka, odnosno učešća u štrajku pod uslovima utvrđenim tim zakonom, ne predstavlja povredu radne obaveze, da ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđenje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i da ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa zaposlenog (član 14. stav 1), kao i da Štrajkački odbor zaposlenih koji učestvuju u štrajku ne mogu sprečavati poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost (član 14. stav 7).

Za razliku od učešća u zakonitom štrajku, koji se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, članom 18. stav 2. Zakona o štrajku, između ostalog je propisano da član štrajkačkog odbora i učesnik u štrajku koji sprečava poslodavca da koristi sredstva kojima obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti, za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa. Ovaj otkazni razlog podrazumeva da je utvrđeno konkretno protivpravno postupanje i individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilja bila učesnica štrajka, ali ne i da je svojom pojedinačnom radnjom blokirala kapiju i sprečavala tuženog da koristi sredstva i obavlja svoju redovnu delatnost. Utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda se neosnovano osporava. Osim toga, samo prisustvo tužilje na mestu okupljanja štrajkača ne može da ima za posledicu prestanak radnog odnosa, a pravilan je zaključak drugostepenog suda da nije reč o zajedničkom kolektivnom umišljaju učesnika štrajka da blokiraju kapiju, zbog čega tuženi nije dokazao da je tužilja preduzela nezakonite radnje u smislu člana 18. stav 2. Zakona o štrajku.

Kako je tužilji nezakonito prestao radni odnos, jer nisu ispunjeni uslovi propisani članom 179. tačka 3. Zakona o radu, rešenje o otkazu ugovora o radu je poništeno i tuženi je u obavezi da tužilju vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalnog pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić