Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje se mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, prema ugovoru o radu od 17.12.2012.godine i Aneksu tog ugovora od 23.07.2014. godine, i obavljala je poslove na radnom mestu „...“ u OJ Dom zdravlja u Vranju za koje je, prema izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 14.07.2014. godine, predviđen jedan izvršilac. Na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i Odluke o izmeni Odluke o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodina i sistemu lokalne samouprave za 2015.godinu, od 03.04.2016.godine, tuženi je doneo Pravilnik o proceduri utvrđivanja viška zaposlenih nemedicinskih radnika u ZC Vranje od 29.01.2016.godine, na koji je data saglasnost Ministarstva zdravlja. Radi sprovođenja racionalizacije tuženi je doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 28.03.2016. godine, sa brojem izvršilaca za svako radno mesto. Tim Pravilnikom nisu predviđeni poslovi koje je tužilja obavljala. Dana 19.05.2016. godine tuženi je doneo Odluku o sprovođenju ankete za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine, prema kojoj je dobrovoljnost bio prevashodni način rešavanja viška zaposlenih. S obzirom da se nije prijavio dovoljan broj zaposlenih, sa reprezentativnim sindikatom zaključen je sporazum o kriterijumima za utvrđivanje viška zaposlenih, na osnovu koga je tuženi doneo odluku o usvajanju Predloga programa rešavanja viška zaposlenih 06.06.2016.godine. Nakon pribavljenog pozitivnog mišljenja sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, tuženi je na sednici Upravnog odbora 27.06.2016. godine doneo Program za rešavanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika, kojim je ugašeno radno mesto na kome je tužilja kao jedini izvršilac radila. Tužilji je radni odnos prestao rešenjem tuženog 07.07.2016. godine, zaključno sa 26.07.2016. godine, uz priznavanje prava na otpremninu koja će biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Tužilji je otpremnina isplaćena 26.08.2016. godine. Tužba u predmetnom sporu podneta je Osnovnom sudu u Vranju 09.09.2016. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi sproveo postupak rešavanja viška zaposlenih u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i zakonito otkazao ugovor o radu tužilji na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. i člana 153, 155 i 158.Zakona o radu, pa su odbili tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim zakonom. Odredbama člana 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155.stav 1 tačka 1 Zakona propisano je da program sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, a tačkom 4 kriterijume za utvrđivanje koji zaposleni su višak, dok je prema stavu 2 ovog člana poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu i organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja. Članom 156.stav 3 Zakona o radu je propisano da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana.

Kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije na osnovu Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/2015, 85/2015, 81/2016). Članom 19. ovog Zakona, predviđeno je da su u periodu sprovođenja racionalizacije, radi praćenja sprovođenja akta o maksimalnom broju zaoposlenih, organizacioni oblici u javnim službama iz člana 2. stav 3 ovog zakona ( javne službe čiji je osnivač Republika Srbija) dužni da akte o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta dostavljaju na prethodnu saglasnost ministarstvima u čijem delokrugu se nalaze poslovi za čije obavljanje su obrazovane javne službe. Prema članu 21. stav 1 navedenog Zakona, organizacioni oblik u kome postoji potreba racionalizacije broja zaposlenih na određenim poslovima u skladu sa preduzetim merama iz člana 7. član 2. ovog zakona dužan je da sprovede anketu među zaposlenima koji rade na poslovima za koje više ne postoji potreba ili na poslovima na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca, o njihovim namerama i spremnosti za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade a prema stavu 2 ovog člana, anketa se ne može sprovoditi među zaposlenima za čijim radom postoji potreba odnosno koji rade na poslovima na kojima je neophodno u periodu sprovođenja racionalizacije obezbediti odgovarajući broj izvršilaca radi izvršavanja neophodnih funkcija organizacionih oblika. Nakon donošenja novih akata o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i prestanka radnog odnosa zaposlenih sa kojima je zaključen sporazum, organizacioni oblik koji sprovodi racionalizaciju ima obavezu da utvrdi broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, najmanje do broja utvrđenog odlukom o maksimalnom broju zaposlenih, shodno članu 22. stav 1 istog zakona, dok je prema stavu 2 i 3 ovog člana dužan da za zaposlene za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, donese i sprovede program rešavanja viška zaposlenih u postupku i na način određen zakonom, uz isplatu otpremnine.

Na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da je procedura donošenja akata u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih kod tuženog sprovedena u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, pri čemu su pravilno ocenili da zakašnjenje tuženog u isplati otpremnine sa jednim danom nije razlog za poništaj rešenja otkaza ugovora o radu, obzirom da je ista tužilji isplaćena pre podnošenja tužbe. Iz citiranih odredaba Zakona o radu proizilazi da isti ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Poslodavac je dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih kada se stekne neki od uslova iz člana 153. Zakona o radu, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih i da o višku zaposlenih donese odluku primenom propisanih i jasnih kriterijuma.

U konkretnom slučaju, na radnom mestu na kome je tužilja radila nije došlo do smanjenja broja izvršilaca, već je radno mesto tužilje ukinuto. Sa tih razloga nije bilo mesta primeni kriterijuma radi rangiranja i utvrđivanja ko od zaposlenih će biti proglašen tehnološkim viškom, a u postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove.

Kako je na ovaj način tuženi u svemu postupio po navedenim zakonskim odredbama, to je pravilna odluka nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu.

Imajući u vidu napred navedeno, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 18., 19. i 20. Zakona o radu, isticanjem da je isključivi kriterijum po kojem je kod tuženog sprovođen program rešavanja viška zaposlenih izvor obezbeđivanja zarada zaposlenih, čime je tužilja stavljena u neravnopravan i nepovoljniji položaj u odnosu na zaposlene čije se plate obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Budući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, ne postoji osnov za obavezivanje tuženog da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, što reviziju tužilje čini neosnovanom i u tom delu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić