Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu u blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na temelju kog je doneta pobijana presuda, koji je utvrdio prvostepeni sud, tužilac je bio zaposlen kod tuženog gde je obavljao funkciju ..., u periodu od 01.04.2012. do 01.08.2013. godine. Sa tuženim je 01.08.2013. godine zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa, kojim su se saglasili da tužiocu prestaje radni odnos kod poslodavca, tuženog, da je poslodavac u obavezi da tužiocu isplati otpremninu u visini tri bruto zarade u iznosu od 16.434 evra i, u članu 5. stav 1. i 2. sporazuma, da je tužilac u obavezi da u periodu do 01.08.2015. godine, počev od dana prestanka radnog odnosa, ne saopštava trećim licima poverljive informacije o poslodavcu u čiji je posed došao tokom rada kod tuženog, kao i da do navedenog datuma neće obavljati samostalno ili kao zaposleni, te po nalogu trećih lica, upravljanje projektima za razvoj ..., koji predstavljaju konkurenciju u poslovnim aktivnostima poslodavca na teritoriji Republike Srbije. Stavom 3. članom 5. sporazuma predviđeno je da ugovorne strane u smislu člana 162. Zakona o radu saglasno utvrđuju naknadu zaposlenom po mesecu pridržavanja klauzule konkurencije iz ovog sporazuma, u iznosu od 685 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na mesečnom nivou, odnosno 16.436 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Prema odredbi člana 7. istog sporazuma poslodavac je u obavezi da najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade i sva davanja utvrđena ovim sporazumom. Sporazum je za poslodavca pisao VV, a za zaposlenog tužilac. Tuženi je 28.08.2013. godine tužiocu isplatio iznos na ime tri bruto zarade, propisan članom 4. sporazuma. Dana 31.10.2013. godine je tuženi tužiocu poslao obaveštenje o raskidu sporazuma o zabrani konkurencije i obustavi novčanih isplata. To obaveštenje potpisano od strane direktora tuženog GG. U obaveštenju stoji da je dana 01.08.2013. godine između tužioca i njegovog bivšeg poslodavca privrednog društva zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa kojim je propisana klauzula zabrane konkurencije u periodu od 24 meseca, odnosno do 01.08.2015. godine, da tužiočevim ranijim ugovorom o radu nije propisana bilo kakva zabrana konkurencije nakon prestanka radnog odnosa, niti bilo kakva novčana naknada po tom osnovu propisana odredbom člana 162. Zakona o radu, da je tokom trajanja radnog odnosa tužilac kontinuirano kršio obavezu izbegavanja konflikta interesa, odnosno zabrane konkurencije propisane ugovorom o radu, o čemu je poslodavac naknadno došao do saznanja i da je tokom vršenja funkcije odgovornog lica tužilac prouzrokovao društvu materijalnu štetu, te da ne postoji bilo kakva potreba bivšeg poslodavca da održava na snazi klauzulu o zabrani konkurencije ugovorenu u zabludi sa licem koje kontinuirano u dužem vremenskom periodu postupa nezakonito. Na dan 01.08.2013. godine, kada je zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa, zastupnici tuženog privrednog društva bili su DD i AA, ovde tužilac. U registru privrednih subjekata je registrovana promena podataka kod tuženog 01.10.2013. godine tako što je za zakonskog zastupnika upisan VV, direktor, a izbrisana imena ostalih zastupnika. Iz iskaza BB prvostepeni sud je utvrdio da je on razumeo i prihvatio klauzulu zabrane konkurencije sadržanu u sporazumu o raskidu radnog odnosa i da je lično odobrio plaćanje prve rate tužiocu po osnovu tog sporazuma.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je prvostepeni sud zaključio da lice koje je za tuženog potpisalo sporazum, BB, nije bio zakonski zastupnik tuženog u vreme potpisivanja sporazuma i nije bio ovlašćen da taj sporazum zaključi ni posebnim punomoćjem. Međutim, prvostepeni sud smatra da je tuženi konkludentnom radnjom, davanjem iznosa od 685 evra na ime dela duga, odobrio predmetni sporazum koji je za tuženog zaključilo neovlašćeno lice, pozivom na odredbe člana 85. i 387. Zakona o obligacionim odnosima, te da sporazum o raskidu radnog odnosa obavezuje tuženog i ne može se osloboditi obaveze na ime klauzule zabrane konkurencije svojim jednostranim aktom.

Suprotno, Apelacioni sud u Beogradu smatra da tuženi davanjem otplate nije naknadno odobrio predmetni sporazum, pozivom na odredbu člana 88. Zakona o obligacionim odnosima. Navedenom odredbom propisano je da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja, obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati od neovlašćeno zastupanog da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava. Drugostepeni sud zaključuje da posredan način konvalidacije zaključenog ugovora od strane neovlašćenog lica navedena odredba ne poznaje, a da ni tužilac nije zahtevao od neovlašćenog zastupanog da se u primerenom roku izjasni da li sporazum odobrava. Dalje, kako je tužilac u trenutku zaključenja sporazuma bio u radnom odnosu kod tuženog i kod njega obavljao funkciju zamenika direktora – zakonskog zastunika tuženika, ne može se smatrati trećim licem u smislu odredbe člana 32. Zakona o privrednim društvima, pa se na njega ne mogu primeniti odredbe o konkludentnom ovlašćenju na zastupanje od strane privrednog društva. Zbog iznetog, drugostepeni sud smatra da sporazum o prestanku radnog odnosa tužioca, kojim je ugovorena klauzula zabrane konkurencije nije nastao, jer je izostala saglasnost relevantnih volja ugovornih strana. To je razlog zbog koga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev zasnovan na odredbama sporazuma o prestanku radnog odnosa tužioca.

Revizijski sud smatra pravilnom odluku drugostepenog suda, a neosnovanom reviziju tužioca, sa sledećih razloga.

Prema odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05 ... 32/13) koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog sporazuma o prestanku radnog odnosa tužioca, ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, niti u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (zabrana konkurencije) pod uslovima propisanim odredbama člana 161. Ugovorom o radu poslodavac i zaposleni mogu da ugovore i uslove zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa, u roku koji ne može da bude duži od 2 godine po prestanku radnog odnosa, ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini (član 162. ). Dakle, zabrana konkurencije za period po prestanku radnog odnosa zaposlenog uz obavezu poslodavca da zaposlenom isplati novčanu naknadu u ugovorenoj visini, ugovara se ugovorom o radu. Prema odredbama člana 30. istog zakona, ugovor o radu zaključuju zaposleni i poslodavac, ugovor o radu smatra se zaključenim kada ga potpišu zaposleni i direktor, a može da ga potpiše i zaposleni koga ovlasti direktor u skladu sa članom 192. istog zakona. Članom 192. navedenog Zakona o radu propisano je da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa u pravnom licu odlučuje direktor ili zaposleni koga on ovlasti, ovlašćenjem u pismenom obliku. Odnos između poslodavca i zaposlenog koji slovom zakona uređuje ugovor o radu, može se urediti samo na način koji je zakon propisao za zaključenje ugovora o radu. Navedenim odredbama zakona izričito je propisano da za poslodavca koji je pravno lice, ugovor o radu potpisuje direktor ili drugi zaposleni koga direktor ovlasti ovlašćenjem u pismenom obliku. Ugovor o radu je sui generis ugovor, koji je u pogledu zaključenja u potpunosti uređen odredbama Zakona o radu. Te odredbe ne poznaju mogućnost odobrenja ugovora o radu kojim se uređuje odnos između zaposlenog i poslodavca, a koga je za poslodavca zaključilo neovlašćeno lice. Prema tome, konkretan ugovor kojim je uređena zabrana konkurencije od strane tužioca kao zaposlenog po prestanku radnog odnosa kod tuženog poslodavca i obaveza poslodavca na isplatu novčane naknade po tom osnovu, koji sa strane tuženog poslodavca nije zaključilo ovlašćeno lice, direktor niti drugi zaposleni od njega ovlašćen ovlašćenjem u pisanom obliku, ne može se odobriti od strane poslodavca postupanjem po tom ugovoru, kako to tužilac smatra. To nije predviđeno odredbama Zakona o radu kojim je u potpunosti određen način i ovlašćenje za zaključivanje ugovora o radu i svi aspekti odnosa između zaposenog i poslodavca koji se tim ugovorom uređuje. Prema tome, okolnost da je tuženi poslodavac postupao po ugovoru koji je za njega potpisalo neovlašćeno lice, nije relevantna za ocenu pravnog dejstva takvog ugovora. Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda između zaposlenog i tuženog poslodavca nije postignuta relevantna saglasnost volja zaključenjem sporazuma između tužioca i neovlašćenog lica u ime poslodavca o pravu tužioca na naknadu povodom zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa, te u tako izraženoj saglasnosti volja nema osnova za isplatu naknade po tužbenom zahtevu. To su razlozi zbog kojih je odluka o tužbenom zahtevu koja se pobija revizijom pravilna, a revizija neosnovana.

Prema iznetom je odbijena revizija tužioca po odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilac revizijom nije uspeo, a troškovi odgovora na reviziju nisu potrebni za vođenje revizijskog postupka, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić