- tužilji DD iznos od 1.949,00 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate;

kao i na ime troškova prvostepenog postupka iznos od 1.642.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnost presude do isplate, a sve u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

OBAVEZUJU SE tužena Republika Srbija da tužiocima na ime troškova drugostepenog i revizijskog postupka plati 198.000,00, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 749/23 od 27.02.2023. godine u delu kojom je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu (stav prvi izreke) u odnosu na ovu tuženu, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 749/23 od 27.02.2023. godine u delu kojom je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu (stav prvi izreke) u odnosu na ovu tuženu.

ODBIJAJU SE zahtevi tužilaca i tužene Republike Srbije za naknadu troškova odgovora na revizije.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 242/20 od 25.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda istaknut od strane prvotužene. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije da isplati tužiocima: AA iznos od 2.227,00 evra, BB iznos od 2.367,00, VV iznos od 2.923,00, GG iznos od 2.645,00 evra, DD iznos od 1.949,00 evra, sve sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a od tada po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocima, solidarno sa tuženom Agencijom za vođenje sporova u postupku privatizacije isplati iznose iz stava drugog izreke, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 1.642.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnost presude do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka od dana presuđenja do dana nastupanja izvršnosti presude. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj Republici Srbiji na ime troškova postupka solidarno plate 228.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 749/23 od 27.02.2023. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnoavna žalbe tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima trećem i šestom izreke. Stavom trećim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci i tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije su blagovremeno izjavili revizije, tužioci pobijajući je u odnosu na odbijajući deo odluke, a tužena u odnosu na usvajajući deo odluke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizije smatraju izuzetno dozvoljenim u smislu člana 404. ZPP.

Tužioci i tužena Republika Srbija su podneli odgovore na revizije zahtevajući naknadu za troškove sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužilaca na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, a radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu odlučivanja o tužbenim zahtevima iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova protiv tužene Republike Srbije, po tužbama bivših zaposlenih u privrednim društvima „Internacional CG“ DP Beograd i „Generalexport” DP Beograd, sada u stečaju, radi naknade štete na ime neizmirenih potraživanja zaposlenih prema socijalnom programu sadržanom u programima restruriranja navedenih privrednih društava. Iz iznetih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod Kompanija „Internacional CG“ DP Beograd u restrukturiranju i Kompanija „Generalexport” DP Beograd u restrukturiranju. Po javnom pozivu od 27.05.2008. godine tužioci su evidentirani kao radnici koji se prijavljuju za ostavrivanje novčane naknade u iznosu od po 200 evra po godini staža u skladu sa Programom restrukturiranja kompanija koji su prihvaćeni rešenjem pravnog prethodnika tužene Agencije za privaticiju od 26.12.2007. godine, a čiji je sastavni deo i socijalni program. Ovim programom predviđena je isplata novčane naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža prema vremenu provedenom na radu u efektivnom trajanju, koju zaposleni i bivši zaposleni ostvaruju u ovim kompanijama, uključujući i zavisna društva, koja su osnovana od strane istih, zaključno sa 31.12.2007. godine, ukoliko su državljani Republike Srbije i uz saglasnost na isplatu Ministarstva finansija, a nakon dana ispunjenja za imovinske celine „Blok HH i „Kopaonik“. Takođe, konstatovano je da Program restrukturiranja koji je donet u skladu sa Zakonom o privatizaciji, ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirenja potraživanja povrilaca. Dan ispunjenja za imovinsku celinu Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd u restrukturiranju – Blok HH nastupio je 25.06.2008. godine, a za imovinsku celinu „Kopaonik“ 29.05.2009. godine. U skladu sa važećim Programom restrukturiranja, Agencija za privatizaciju Republike Srbije je 01.06.2009. godine obavestila Ministarstvo ekonomije i reginalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja i da bi Ministarstvo ekonomije i reginalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija radi dobijanja saglasnosti za isplatu ove naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima u ovim kompanijama. Ministarstvo finansija je dopisom od 03.07.2009. godine dalo mišljenje da je moguće prihvatiti isplatu ove naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta. Do isplate navedenih iznosa nije došlo, zbog čega su i potraživanja tužilaca ostala neizmirena, a prema pregledu evidentiranih radnika po osnovu isplate naknade od 200 evra po godini radnog staža. Na osnovu Odluke Vlade Republike Srbije od 23.01.2016. godin tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije smatra se pravnim sledbenikom Agencije za privatizaciju u sudskim i drugim postupcima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima u kojima je Agencija imala položaj stranke ili umešača, a koji su pokrenuti pre 01.10.2016. godine te da Agencija za svoje obaveze odgovara sredstvima kojima raspolaže samostalno u radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, smatrajući da ista nije pasivno legitimisana, jer nije u materijalno-pravnom odnosu sa tužiocima, s obzirom na to da nisu bili u radnom odnosu kod te tužene, već kod Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd u restrukturiranju i Kompanija „Generalexport” DP Beograd u restrukturiranju, koje su donele Socijalni program koji se odnosi na isplatu tražene novčane naknade, čiju isplatu tužena Republika Srbija nije preuzela nijednim aktom. Tužioci nisu dokazali da je šteta koju trpe u uzročno- posledičnoj vezi sa radnjom ili propuštanjem organa tužene Republike Srbije, a koje se ovoj tuženoj mogu propisati u odgovornost u smislu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su smatrali da odgovornost tužene Republike Srbije, kao osnivača kompanija u restrukturiranju i donosioca Zaključka o prodaji imovine ovih kompanija kroz proces restrukturiranja, nema pokriće sa stanovišta činjeničnih tvrdnji da šteta koju su tužioci pretrpeli u vidu neisplaćene novčane naknade predstavlja posledicu preduzetih radnji ili propuštanja ove tužene, a da je osim toga Agencija za privatizaciju, kao pravni prethodnik tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije bila samostalno pravno lice, sa sopstvenim pravima, obavezama i odgovornostima.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući o njihovim zahtevima u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

U toku postupka je utvrđeno da je nezakonitim postupanjem tužene Agencije, tužiocima onemogućeno namerenje njihovih potraživanja ustanovljenih stavom III Osnova socijalnog programa u skladu sa Programom restrukturiranja Kompanije „International CG“ DP Beograd. Tim aktom su konstituisana prava zaposlenih i bivših zaposlenih na novčanu naknadu u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža ostvarenu u Kompanijama „Generalexport” DP Beograd i „Internacional CG“ DP Beograd, kao i drugim zavisnim privrednim društvima poslovnog sistema „GENEX“. Ta potraživanja su dospela 25.06.2008. godine, odnosno 29.05.2009. godine, kada je izvršena prodaja imovinske celine Bloka HH i Kopaonik i po tom osnovu dobijena sredstva uplaćena na račun Agencije. Međutim, nezakontim postupanjem Agencije onemogućeno je namirenje nespornih potraživanja tužilaca priznatih Programom restrukturiranja Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd. Tužioci su uskraćeni u ostvarivanju svog prava zbog nepostupanja tužene Agencije po usvojenom Programu restruturiranja. Tužena agencija je blagovremeno obavestila nadležno ministarstvo da su se stekli uslovi za isplatu potraživanja tužilaca i zatražila saglasnost da tu transakciju realizuje, ali traženu saglasnost nije dobila, već ju je dopisom od 22.11.2012. godine Ministarstvo finansija i privrede obavestilo da joj daje saglasnost za nastavak oročavanja novčanih sredstava ostvarenih u postupku restrukturiranja po osnovu prodaje delova imovine subjekta privatizacije, te da deo ostvarenih novčanih sredstava po tom osnovu može plasirati u kupovinu državnih hartija od vrednosti i za to otvoriti poseban namenski račun. Ovakva saglasnost Ministarstva finansije i privrede imala je za direktnu posledicu onemogućavanje realizacije potraživanja tužilaca. Ona je iskazana u neizvršavanju obaveza prema tužiocima da se izvrši isplata njihovih dospelih potraživanja iz sredstava koja su uplaćena na račun Agencije isključivo iz razloga što za tu transakciju nije dato odobrenje nadležnost ministarstva.

Stoga je tužena Republika Srbija, zbog nezakonitog postupanja Ministarstva za finansije i privredu doprinela neizmirenju potraživanja tužilaca, s obzirom na to da je to ministarstvo umesto naloga da se tužiocima izmire dospela potraživanja Agenciji dalo saglasnost za njihovo oročavanje i plasiranje u kupovinu državnih hartija od vrednosti. Na taj način stekli su se uslovi propisani članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tužene Republike Srbije da tužiocima naknadi štetu zbog neizmirenja njihovih potraživanja. Po istom osnovu konstituisana je odgovornost tužene Republike Srbije i za propuste Agencije u vršenju njenih javno pravnih ovlašćenja u postupku privatizacije, nezavisno od činjenice što Agencija ima status samostalnog pravnog lica. Sledom iznetog, postoji osnov odgovornost tužene Republike Srbije za isplatu spornog potraživanja tužilaca solidarno sa tuženom Agencijijom za vođenje sporova u postupku privatizacije.

Kako su povodom revizije tuženog, nižestepene presude preinačene a tužbeni zahtev usvojen, preinačena je i odluka o troškovima postupka, tako što su obavezani tuženi da solidarno tužiocima naknade troškove prvostepenog postupka.

Iz iznetih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema opredeljenom zahtevu na ime sastava žalbe i revizije u visini od po 99.000,00 dinara prema važećoj advokatskoj tarifi u vreme preduzimanja tih radnji.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji ove tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj. Presuđenjem u ovoj parnici radi isplate tražene naknade nije odstupljeno od pravnog stanovišta izraženim u odlukama Vrhovog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je raspravljeno pitanje pasivne legitimacije i odgovornosti za naknadu štete tužene Agencije. Stoga, po oceni Vrhovnog suda u ovom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene Agencije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Navedenom odredbom propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banka Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 12.11.2010. godine od strane više tužilaca, koji se nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP, u kojoj situaciji se vrednost predmeta spora merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije, saglasno članu 403. tav 3. ZPP, određuje prema vrednosti glavnog zahteva svakog tužioca zasebno. Vrednost pobijanog dela drugostepene presude, kao najveći pojedinačno usvojeni zahtev jednog od tužilaca je 2.923,00 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtevi odnose na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da revizija tužene Agencije nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu petom izreke.

Po oceni Vrhovnog suda troškovi nastali povodom odgovora na reviziju, nisu nužni i potrebni troškovi za vođenje ove parnice, te je primenom člana 154. stav 1, u vezi člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu šestom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković