Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…10/2023 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. 

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos počev od 15.09.1983. godine kod pravnog prethodnika tuženog u Hemijskoj industriji Pančevo. Tužilac je po zasnivanju radnog odnosa obavljao poslove radnog mesta ... a zatim od 01.04.1998. godine poslove na radnom mestu ... na kojim poslovima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. Upravni odbor tuženog je dana 10.09.2009. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, po kom je rešenjem tuženog broj ../09 od 13.10.2009. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu sa 15.10.2009. godine.

Tužilac je protiv navedenog rešenja pokrenuo postupak, pa je pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 broj 739/10 od 23.11.2011. godine, poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca i tužilac je nakon pravnosnažnosti presude vraćen na rad, pa je sa tuženim zaključio novi ugovor o radu 20.09.2012. godine i obavljao je poslove na radnom mestu ..., sa beneficiranim radnim stažom od 01.04.1988. godine do 15.10.2009. godine.

Tužilac je kod tuženog ostvario pravo na jubilarnu nagradu za 25 godina neprekidnog rada za koju je primio isplatu. Nakon vraćanja na rad 21.06.2021. godine, tuženi je tužiocu isplatio 52.684,45 dinara na ime jubilarne nagrade za 10 godina neprekidnog rada kod tuženog ali tužiocu nisu isplaćene jubilarne nagrade za 30, 35 i 40 godina neprekidnog rada kod tuženog. Tužilac je 20. januara 2013. godine stekao pravo na isplatu jubilarne nagrade za 30 godina neprekidnog rada kod poslodavca odnosno tuženog u iznosu od 104.897,12 dinara, 20.03.2017. godine, na ime neprekidnog rada u trajanju od 35 godina rada kod tuženog stekao pravo na isplatu jubilarne nagrade u iznosu od 146.144,96 dinara, a 20.07.2021. godine ostvario je pravo na isplatu jubilarne nagrade za 40 godina radnog staža u iznosu od 248.603,09 dinara, koji iznosi su utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Nakon vraćanja na rad tužilac je vodio spor protiv tuženog pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P1 63/16 radi isplate neisplaćene zarade za period od 16.10.2009. godine do 20.09.2012. godine i za uplatu doprinosa. U istom postupku tužilac je istakao i tužbeni zahtev za isplatu jubilarne nagrade za 30 godina neprekidnog rada, pa je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 63/16 od 25.11.2016. godine, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu jubilarne nagrade za 30 godina rada, jer tužilac u toku postupka nije pružio nijedan dokaz o postojanju navedenih godina staža kod tuženog, kao uslov za isplatu jubilarne nagrade. Tužilac je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo 21.06.2021. godine, sa istaknutim tužbenim zahtevom za utvrđenje prava na jubilarnu nagradu te isplatu jubilarnih nagrada za 30, 35 i 40 godina radnog staža.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac ostvario pravo na isplatu jubilaranih nagrada za 30, 35 i 40 godina u iznosima navedenim u prvostepenoj presudi, a koje pravo proističe iz odredaba Kolektivnog ugovora tuženog i da se neprekidnim radom u smislu ovog člana podrazumeva ukupan radni staž, uključujući beneficirani staž koji je zaposleni ostvario počev od zasnivanja radnog odnosa do ostvarivanja prava na jubilarnu nagradu. Utvrdio je i da tužiocu pripadaju jubilarne nagrade za neprekidan rad kod tuženog bez obzira na činjenicu što je tužiocu 2010. godine nezakonitim rešenjem tuženog prestao radni odnos i da je tužilac u periodu od 16.07.2011. godine do 09.09.2012. godine bio zaposlen u drugom preduzeću, s obzirom da je po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi izvršena restitucija prava tužioca kod tuženog i vraćanje u radni odnos, zbog čega je prvostepeni sud zaključio da se ima smatrati da tužiocu nije došlo do prekida u radnom odnosu kod tuženog a da rad kod drugog poslodavca u navedenom periodu može imati uticaja samo na isplatu eventualne razlike zarade. Prvostepeni sud je usvojio prigovor presuđene stvari istaknut od strane tuženog kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati iznos od 129.796,00 dinara na ime jubilarne nagrade za 30 godina neprekidnog rada kod tuženog sa zakonskom zateznom kamatom od 21.01.2013. godine do isplate, jer je o tom zahtevu već pravnosnažno presuđeno presudom P1 63/16 od 25.11.2016. godine, kojom je istovetan tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac u neprekidnom radnom odnosu kod tuženog počev od 05.09.1983. godine pa nadalje, te da je stekao pravo na nagradu za stalnost za 30 godina neprekidnog rada 20.01.2013. godine, 35 godina neprekidnog rada kod tuženog 20.03.2017. godine i 40 godina neprekidnog rada kod tuženog 20.07.2021. godine, i u delu gde se obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 248.603,09 dinara na ime jubilarne nagrade za 40 godina neprekidnog rada, a preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 146.144,96 dinara na ime jubilarne nagrade za 35 godina neprekidnog rada kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

U konkretnom slučaju pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 146.144,96 dinara, na ime jubilarne nagrade za 35 godina neprekidnog rada kod tuženog i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, imajući u vidu da je tužiočevo potraživanje za isplatu jubilarne nagrade za 35 godina neprekidnog rada kod tuženog dospelo 21.03.2017. godine, da je isto zastarelo zaključno sa 21.03.2020. godine, s obzirom da je tužilac tužbu sa ovim zahtevom podneo 21.06.2021. godine, zbog čega je u tom delu tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer je nastupila zastarelost potraživanja primenom člana 196. Zakona o radu.

Takođe je pravilno drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u delu, kojom je usvojen prigovor presuđene stvari za deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati iznos od 129.796,00 dinara na ime jubilarne nagrade za 30 godina neprekidnog rada kod tuženog s obzirom da je o tom zahtevu pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 63/16 od 25.11.2016. godine odlučeno, te kako se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari odluka drugostepenog suda u ovom delu je pravilna i na zakonu zasnovana.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da se ne radi o presuđenoj stvari, jer je tužbeni zahtev tužioca za isplatu jubilarne nagrade za 30 godina neprekidnog rada kod tuženog odbijen pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P 63/16 od 25.11.2016. godine. Imajući uvidu da je o istom zahtevu pravnosnažno odlučeno, to je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je potvrdio prvostepenu presudu u ovom delu, a navodi revizije tužioca su zbog navedenog neosnovani.

Neosnovani su navodi istaknuti u reviziji da potraživanje tužioca za isplatu jubilarne nagrade za 35 godina neprekidnog rada kod tuženog nije zastarelo, odnosno da se ima primeniti zakonski rok prema odredbama ZOO da ovo pravo tužioca zastareva za deset godina. U ovoj pravnoj situaciji se kao lex specialis, primenjuje član 196. Zakona o radu, kojim je propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, pa kako je tužilac tužbu sa ovim zahtevom podneo 21.06.2021. godine, a da je pravo na isplatu jubilarne nagrade za 35 godina neprekidnog rada kod tuženog dospelo 21.03.2017. godine, isto je zastarelo zaključno sa 21.03.2020. godine.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude pa ti navodi nisu posebno obrazlagani.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković