Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga , u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužilje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih na teritoriji Kosova i Metohije na uvećanu zaradu na osnovu Zaključka Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na na neodređeno vreme. Rešenjem tužene od 27.06.2011. godine, tužilja je raspoređena na radno mesto ..., a rešenjem od 26.03.2019. godine joj je određen koeficijent zarade od 6,40, koji se uvećava po osnovu složenosti i odgovornosti za dodatni koeficijent od 0,53, što je ukupno 6,93. Tužilji je priznato i pravo na dodatak na zaradu od 0,4% za svaku punu godinu radnog staža. U spornom periodu tužilja je obavljala faktički rad kod tužene, a obračun plate vršen je u skladu sa donetim pojedinačnim aktom i uvećanjem za 50% primenom Zaključka Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine po osnovu radnog angažovanja na Kosovu i Metohiji. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je visina tražene razlike zarade i dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS, s tim da je prema podacima o visini minimalne zarade sa minulim radom i osnovne zarade koja je obračunata i isplaćena tužilji sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime tzv. kosovskog dodatka utvrđena negativna razlika, odnosno plata koju je tužilja primila je veća u odnosu na minimalnu zaradu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenjujući odredbe Zakona o radu, odredbe člana 5. i 6. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne uprave („Sl.glasnik RS“, br. 113/2017...86/2019) i odredbe člana 27. i 29. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Sl.glasnik RS“, br.21/2016...98/2018), zahtev tužilje odbili kao neosnovan, nalazeći da je zarada koju je tužilja primila sa minulim radom i uvećanjem od 50% mesečno na ime „kosovskog dodatka“ isplaćena u većem iznosu u odnosu na obračun minimalne zarade sa uvećanjem po osnovu minulog rada. Stoga smatraju da tužilja neosnovano potražuje utuženu razliku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br.113/17 i 86/19), propisano je pravo na isplatu minimalne zarade. Pored toga, tužilji u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu, pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. To znači da tužilja ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanja od 50% obračunato na taj iznos. Dakle, to što isplaćena ukupna plata tužilji sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je viša od minimalne zarade, nije razlog za odbijanje njenog tužbenog zahteva, imajući u vidu da tužilji pripada pravo na uvećanje zarade od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“.

Cilj isplate minimalne zarade je obezbeđenje zaštite zaposlenog u smislu zadovoljenja osnovnih egzistencijalnih potreba. U konkretnom slučaju, tužilji je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno, a takav obračun nije pravilan, s obzirom da tužilja pre svega ima pravo na isplatu minimalne zarade, a potom i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. U suprotnom isplata tzv. „kosovskog dodatka“ bi izgubila svoju namenu i svrhu.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu raspravili visinu razlike plate koja predstavlja predmet tužbenog zahteva i razlike pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu, prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Sa iznetih razloga odluke nižestepenih sudova su ukinute, a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdi, tako što će da postupi po primedbama iz ovog rešenja, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava, o tužbenom zahtevu tužilje donese novu odluku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Gordana Džakula,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić