.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3839/2022
27.02.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Danilo Pašajlić, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala za grad Beograd, Direkcija fonda Beograd, čiji je punomoćnik Jelena Bosanac, advokat iz ..., radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3789/21 od 19.05.2022. godine, u sednici veća održanoj 27.02.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3789/21 od 19.05.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P1 245/15 od 31.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da se tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd od aprila 2009. godine i dalje do sada, prema tužiocu kao zaposlenom kod tuženog u oblasti rada, kontinuirano ponašao diskriminatorski vršeći višestruku, ponovljenu i produženu diskriminaciju, i to zbog tužiočevih drugačijih političkih uverenja (nije član, ni kadar nijedne političke stranke), ubeđenja, statusa, opredeljenja i drugih uverenja i po osnovu drugih ličnih svojstava – stvarnih ili pretpostavljenih, koje je tužilac, kao zaposleni, ispoljavao na poslu i u vezi sa poslom, i to tako što je tuženi tužioca kontinuirano stavljao u nepovoljniji radnopravni položaj na poslu, povredio načela jednakih prava i obaveza, neopravdano pravio razliku i nejednako postupao, vršio propuštanje – isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva prilikom raspoređivanja zaposlenih, onemogućavao tužiocu da pod jednakim uslovima uživa sva prava u oblasti rada, ostvaruje rezultate rada da napreduje u službi i neopravdano postupao lošije, izazivao strah i stvarao neprijateljsko i uvredljivo okruženje, na način bliže opisan tačkama 1-15 ovog stava izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se zabrani tuženom dalje vršenje diskriminacije kao napred opisane i ponavljanje akata i istih istovrsnih radnji diskriminacije prema tužiocu i obaveže tuženi da tužiocu omogući ostvarivanje prava na rad obezbeđivanjem uslova rada i na poslovima koji su u skladu ne samo sa njegovom vrstom i stepenom stručne spreme, već i radnim iskustvom. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati: iznos od 900.000,00 dinara po osnovu duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti i iznos od 600.000,00 dinara po osnovu straha, koji su nastali usled svih izvršenih radnji diskriminacije i diskriminatorskog postupanja, sa zakonskom zateznom kamatom utvrđenom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Narodne banke Srbije, uvećane za osam procentnih poena, počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se presuda, u smislu odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, nakon pravnosnažnosti, objavi u dnevnom listu „Politika“ ili „Blic“ o trošku tuženog. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 53.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3789/21 od 19.05.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 245/15 od 31.05.2021. godine i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) - u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti, a na koje se revizijom ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog 05.01.1982. godine, a Ugovorom o radu .. broj .. od 25.10.2011. godine, počev od 01.11.2011. godine, premešten je na poslove šefa Odseka u Službi filijale za Grad Beograd, Odeljenje za ..., Odsek za ... Služba filijale za Grad Beograd II. Navedeni poslovi obuhvatali su rukovođnje radom, odgovaranje za zakonito i blagovremeno obavljanje poslova iz oblasti delokruga rada Odseka, staranje o radnoj disciplini zaposlenih u Odseku, saradnja sa drugim filijalama i radnim organizacijama u rešavanju spornih pitanja, sačinjavanje izveštaja o broju primljenih i urađenih zamolnica, praćenje i analiziranje rada po elektronskim zamolnicama i davanje predloga za unapređenje programskih aplikacija, kao i druge polsove po nalogu neposrednog rukovodioca. Nakon premeštaja na poslove šefa Odseka u službi filijale za Grad Beograd, Odeljenje za ..., Odsek za ... Služba filijale za Grad Beograd, tužilac nije obavljao poslove iz opisa svog radnog mesta, niti mu je neposredni rukovodilac davala radne naloge. Pri tome, tužilac je ukazivao da Služba filijale za Grad Beograd ne funkcioniše. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1356/18 od 18.07.2018. godine poništen je Aneks tuženog broj ... od 29.09.2011. godine, jer tuženi nije dokazao da je tužilac obavljao poslove iz opisa radnog mesta šefa Odseka za ... u Službi filijale za Grad Beograd II na koje je raspoređen, niti da je dobijao konkretne radne zadatke iz opisa poslova navedenog radnog mesta, a samim tim tuženi nije dokazao da je postojala stvarna potreba za premeštajem tužioca na navedeno radno mesto, niti je navedena Služba u potpunosti funkcionisala.
Nadalje, utvrđeno je da je tužiocu dana 10.02.2017. godine uručeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz, na koje se tužilac izjasnio 17.02.2017. godine, nakon čega je direktor Filijale 03.04.2017. godine doneo rešenje kojim je tužiocu otkazan Ugovor o radu broj ... od 25.10.2011. godine. Kao razlog za otkaz navedeno je da je tužilac u dane 04.11.2016. godine, 08.11.2016. godine, 09.11.2016. godine, 14.11.2016. godine, 15.11.2016. godine, 17.11.2016. godine, 18.11.2016. godine, 21.11.2016. godine, 22.11.2016. godine i 23.11.2016. godine, neopravdano odsustvovao sa radnog mesta u toku celog radnog vremena, kao i da je neopravdano odlazio sa radnog mesta u toku radnog vremena, ostajući na radnom mestu 07.11.2016. godine – oko 10 minuta, 10.11.2016. godine – oko 60 minuta i 16.11.2016. godine – oko 20 minuta, na koji način je učinio povredu radne discipline. Navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa poništeno je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3565/19 od 21.07.2020. godine (pravnsonažna 29.01.2021. godine) i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Rešenjem tuženog od 31.03.2021. godine tužilac je sa 01.04.2021. godine vraćen na rad kod tuženog u Službu filijale za Grad Beograd I, Odeljenje za ..., Odsek za ... na radno mesto službenik za ... u prvom stepenu. Tužilac i tuženi su zaključili Ugovor o utvrđivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti. Takođe, tužilac je protiv tuženog vodio i postupak zbog zlostavljanja na radu, koji je okončan odbijanjem tužbenog zahteva.
Prema iskazima svedoka tužilac je često u svojim pisanim aktima ukazivao na nezakonitosti i nepravilnosti u radu tuženog, da je na sastancima zaposlenih, na kojima su formirana mišljenja, svako mogao da iznese svoje mišljenje, ali da je obavezujuće mišljenje bilo ono koje je imalo većinu glasova. Takođe, stav tužioca u pogledu određenih stručnih pitanja razlikovao se u odnosu na stav koji je bio zvaničan i po kome su ostali zaposleni postupali.
Tužilac je tužbom u ovom sporu tražio utvrđenje i zaštitu od diskriminacije, jer smatra da je od aprila 2009. godine, nakon izbora nove rukovodeće garniture, diskriminisan s obzirom na svoja lična i profesionalna svojstva i uverenja, koja je , kao zaposleni, ispoljavao na poslu i u vezi sa poslom i to tako što je kontinuirano stavljan u nepovoljniji radnopravni položaj u odnosu na druge zaposlene u istoj situaciji.
Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev, jer tužilac nije učinio verovatnim svoje tvrdnje da je pretrpeo diskriminaciju na radu s obzirom na neko svoje lično, odnosno profesionalno svojstvo, niti je ukazao u odnosu na koje zaposlene, sa kojima se nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji, je diskriminisan.
Prema članu 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu.
Prema odredbi člana 2 tačka 1) Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09), izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Prema odredbi člana 5. istog zakona, oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj (član 6. Zakona), a posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna (član 7. Zakona).
Prema članu 16. stav 1. navedenog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.
Prema članu 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18), zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo, dok je prema članu 20 stav 1. istog zakona, diskriminacija iz člana 18. zabranjena, između ostalog, u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa.
Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da je za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.
Kako tužilac, u konkretnom slučaju, nije dokazao da je tuženi preko odgovornih lica, prema njemu zbog nekog njegovog ličnog svojstva nezakonito postupao, odnosno da je zbog nekog njegovog ličnog svojstva nejednako tretiran u odnosu na druge zaposlene koji su u istoj i sličnoj situaciji, niti je ukazao u odnosu na koje zaposlene je on stavljen u neravnopravan i diskriminisan položaj, pravilna je ocena nižestepenih sudova da tuženi nije izvršio akt diskriminacije prema tužiocu.
Kako nije utvrđen akt diskriminacije na radu prema tužiocu, neosnovan je zahtev za otklanjanje posledica diskriminacije objavljivanjem presude u javnom glasilu i naknadu nematerijalne štete.
Imajući u vidu da se navodima revizije ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, Vrhovni sud je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelena Ivanović s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
