.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 384/2016
02.06.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u radnom sporu tužioca S.M. iz L., čiji je punomoćnik V.T., advokat iz L., protiv tužene JKP „Vodovod“ L., čiji je punomoćnik S.N.M., advokat iz L., radi utvrđenja i poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2642/15 od 23.10.2015. godine, u sednici veća održanoj 02.06.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2642/15 od 23.10.2015. godine .
Tužiocu se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 247/14 od 02.07. 2015. godine, stavom prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je radni odnos tužioca iz radnog odnosa na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme u skladu sa članom 37. stav 4. Zakona o radu, da se kao nezakonito poništi rešenje o otkazu ugovora o radu 1661 od 12.03.2014. godine i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke određeno je da se troškovi postupka ne dosuđuju.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2642/15 od 23.10.2015. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je radni odnos na određeno vreme zasnovan kod tužene prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, poništeno je kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj 1661 od 12.03.2014. godine i tužena obavezana da tužioca vrati na rad na poslovima koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 120.000,00 dinara.
Protiv drugostepene presude tužena je blgovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.
Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano u reviziji tužena pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer odredbom člana 407. ZPP nije propisano da se zbog ove bitne povrede može izjaviti revizija.
Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je bilo u radnom odnosu na određeno vreme kod tužene i to po ugovorima o radu na određeno vreme broj 2738 za vreme od 12.03.2012. godine do 12.05.2012. godine, br. 2756 od 13.05.2012. godine do 12.05.2012. godine, br. 2773 od 13.07.2012. godine do 12.09.2012. godine, br. 2789 od 13.09.2012. godine do 13.11.2012. godine, br. 2801 od 14.11.2012. godine do 31.12.2012. godine, br. 2815 od 03.01.2013. godine do 12.03.2013. godine, br. 2830 od 13.03.2013. godine do 30.04.2013. godine, br. 2846 od 14.05.2013. godine do 14.08.2013. godine, br. 2873 od 15.08.2013. godine do 15.10.2013. godine, br. 2892 od 16.10.2013. godine do 16.12.2013. godine, br. 2913 od 17.12.2013. godine do 17.02.2014. godine, br 2939 od 18.02.2014. godine do 11.03.2014. godine, u svim na radnom mestu „inkasant – čitač“ , osim ugovora br. 2830 od 13.03.2013. godine, kojim je ugovoreno obavljanje poslova blagajnik naplate usluga u istoj službi čitanja i naplate. Ovaj ugovor je izmenjen aneksom ugovora o radu 1604 od 22.03.2013. godine, tako što je u tački 1 Ugovora, umesto navoda „za obavljanje poslova blagajnik naplate usluga u službi čitanja i naplate“ , treba da stoji „za obavljanje poslova inkasant – čitač u službi čitanja i naplate“, za period od 22.03.2013. godine do 30.04.2013. godine. Nakon isteka poslednjeg ugovora tužena je donela rešenje o otkazu ugovora o radu br. 1661 od 12.03.2014. godine kojim se tužiocu otkazuje ugovor o radu broj 2929 od 18.02.2014. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Tužilac je sve vreme radio na navedenim poslovima.
Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, jer nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme na osnovu odredbe člana 37. Zakona o radu.
Odlučujući o žalbi tužioca pravilno je drugostepeni sud zaključio da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i pravilno odlučio kada je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca usvojio.
U provedenom postupku je nesporno da je tužilac sa tuženom zaključio više ugovora o radu na određeno vreme (12 ugovora), u periodu od 12.03.2012. godine do 11.03.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu donetog rešenja primenom člana 175. Zakona o radu. U tom periodu tužilac nije radio od 01.05.2013. godine do 13.05.2013. godine, a što je nesporno da je to period kraći od 30 radnih dana i da se ne smatra prekidom u smislu člana 37. Zakona o radu. Po navedenom osnovu tužilac je obavljao u kontinuitetu poslove radnog mesta inkasant – čitač u službi čitanja i naplate, kako je i ugovoreno, osim ugovora o radu br. 2830 od 13.03.2013. godine, kojim je ugovoreno obavljanje poslova blagajnik naplate usluga u istoj službi čitanja i naplate.
Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac po osnovu zaključenog ugovora od 13.03.2013. godine faktički obavljao iste poslove inkasanta – čitača iako su ugovoreni poslovi blagajnik naplate usluga u službi čitanja i naplate, s tim pre što je faktička i pravna situacija upodobljena aneksom ugovora o radu 1604 od 22.03.2013. godine i ugovoreno da tužilac obavlja poslove radnog mesta inkasanta – čitača.
Kako je tužilac radio na istovrsnim poslovima u periodu od 12.03.2012. godine do 11.03.2014. godine nepunih dve godine na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, a koji se smatraju jednim ugovorom, čije je ukupno trajanje duže od jedne godine i pet radnih dana, ispunjeni su uslovi za prerastanje radnog odnosa na neodređeno vreme u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o radu. Zato su neosnovani navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Iz navedenih razloga, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu, usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je radni odnos tužioca na neodređeno vreme zasnovan kod tužene prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Na osnovu tako usvojenog tužbenog zahteva pravilno je drugostpeni sud poništio kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu od 12.03.2014. godine i tuženu obavezao da tužioca vrati na rad. Stoga neosnovano revizijom tužene osporava se zaključak i odluka drugostepenog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je cenio ostale navode u reviziji tužene pa je našao da su bez uticaja na pravilno donetu odluku drugostepenog suda.
Tužiocu nisu dosuđeni troškovi odgovora na reviziju, jer odgovor na reviziju nije bio neophodan za odlučivanje o reviziji tužene.
Vrhovni ksacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Branislava Apostolović,s.r.
