Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3843/2022 od 12.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisnaih razloga i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju potrebno je ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih na teritoriji Kosova i Metohije, na uvećanu zaradu po osnovu Zaključka Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, zbog čega su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao o izuzetno dozvoljenoj, propisani članom 404. stav 1. ZPP, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Upostupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na poslovima ..., na osnovu rešenja od 17.07.2009. godine, kojim joj je određen koeficijent zarade od 6,57. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke sledi da je tužilja za period od 01.04.2017. godine do 31.12.2019. godine primala osnovnu zaradu sa minulim radom koja je manja od osnovne zarade u visini minimalne zarade sa minulim radom, za iznos od 87.433,52 dinara u neto iznosu i da joj je za isti period manje islaćen kosovski dodatak za iznos od 61.479,74 dinara, koliko iznosi i razlika između kosovskog dodatka obračunatog na minimalnu zaradu i isplaćenog kosovskog dodatka. Prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka, zarada koju je tužilja primala, sa kosovskim dodatkom, u napred navedenom periodu je veća od osnovne zarade u visini minimalne zarade sa minulim radom za ukupan iznos od 265.481,22 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili, kao neosnovan, smatrajući da je tužilja u spornom periodu ostvarila uvećanje po osnovu tzv. „kosovskog dodatka“, koji je propisan Zaključkom Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, tako što uvećanje, zajedno sa osnovnom zaradom i minulim radom čini ukupno isplaćenu zaradu tužilji, koja je veća od minimalne zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Tužilja na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Zakonom o zaposlenima u autnomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 21/16 ... 95/18), članom 27. i 29. propisano je pravo na platu prema odredbama zakona kojim se uređuje plata u jedinicama lokalne samouprave s tim da se kolektivnim ugovorom mogu utvrditi veća prava u odnosu na pravo utvrđeno navedenim zakonom, saglasno zakonu i opštim propisima o radu, osim plata zaposlenih. Pored toga, tužilji u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. To znači da tužilja ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanja od 50% obračunato na taj iznos. To što je isplaćena ukupna plata tužilji sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu viša od minimalne zarade, nije razlog za odbijanje njenog tužbenog zahteva, imajući u vidu da tužilji pripada pravo na uvećanje zarade od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“.

S obzirom na to da zbog pogrešne primene materijalnog prava, nije cenjen nalaz i mišljenje sudskog veštaka, i s tim u vezi nije utvrđeno činjenično stanje u pogledu visine štete koju je tužilja pretrpela na ime razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, to su odluke nižestepenih sudova ukinute, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda u smislu člana 163. stav 4. ZPP.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdi, tako što će da postupi po primadbama iz ovog rešenja, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava, o tužbenom zahtevu tužilje donese novu odluku.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković