Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi „Putevi“ a.d. Užice je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, u smislu odredbi članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud nije počinio relativno bitnu povredu postupka predviđenu članom 374. stav 1. ZPP, pošto pobijana presuda sadrži razloge zbog kojih su žalbeni navodi tužioca ocenjeni kao neosnovani, odnosno zbog kojih je tužba u delu za utvrđenje da je tužilac bio u radnom odnosu kod prvotuženog neblagovremena. Drugostepena presuda kojom je prvostepena presuda potvrđena, odnosno delimično ukinuta i tužba odbačena se po odredbama članova 407. i 403. stav 2. ZPP ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između prvotuženog, kao naručioca posla i drugotuženog kao izvođača betonskih i armirno-betonskih radova, sa radnom snagom na objektima naručioca u ..., Ruska Federacija, zaključen je 04.06.2012. godine ugovor, kojim su regulisani međusobni odnosi vezani za angažovanje radnika za rad u Ruskoj Federaciji. Po ovom ugovoru, prvotuženi je preuzeo obavezu da za sve radnike koje izvođač angažuje nadoknadi troškove prijavljivanja u radni odnos, kao i da uplati poreze i doprinose u Srbiji po ispostavljenoj fakturi od strane izvođača. Po ugovoru, sve isplate koje prvotuženi vrši za radnike drugotuženog, odbijaju se drugotuženom od potraživanja po ispostavljenim situacijama prvotuženom. Po ovom ugovoru, garantovanu zaradu zaposlenima obavezao se da isplaćuje prvotuženi, a iznos „na ruke“ drugotuženi. U zaključenom ugovoru o radu na određeno vreme 29.12.2012. godine između tužioca, zaposlenog i prvotuženog, kao poslodavca, za period od 30.12.2012. do 14.11.2013. godine, konstatovano je da je ograničenje radnog angažovanja određeno shodno Zakonu o radu Ruske Federacije, da ugovor prestaje da važi istekom roka, da se tužilac angažuje za poslove „građevinski ...“, da mu svakog meseca pripada plata u iznosu od 800 američkih dolara i isplaćuje u rubljama, umanjena za porez na dohodak fizičkih lica. Tužilac je u toku trajanja tog ugovora 12.03.2013. godine sa drugotuženim zaključio nov ugovor o radu na određeno vreme od 12.03.2013. do 10.10.2013. godine, za radno mesto „građevinski radnik“ u gradu ..., na gradilištu ... . Ugovorom je predviđeno radno vreme od osam časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno, a zarada u novčanoj protivvrednosti efektivnog sata rada zaposlenog kod poslodavca od 4 – 7 američkih dolara, koja zavisi od odluke šefa gradilišta koji vodi pismeni protokol o ostvarenim satima. Drugotuženi je preuzeo obavezu da obezbedi radnu dozvolu i sve neophodne papire za posao u Ruskoj Federaciji, kao i da snosi troškove odlaska i povratka tužioca. Predviđena je obaveza drugotuženog da za tužioca uplati radni staž za vreme provedeno na radu u Ruskoj federaciji i da ga prijavi kod nadležnih fondova PIO i zdravstvenog osiguranja. Predviđeno je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan. Pre zaključenja ovog ugovora, prvotuženi je odjavio tužioca kod nadležnih fondova kao svog zaposlenog. Ugovor o radu zaključen 12.03.2013. godine u celosti je realizovan, te otkazan 10.10.2013. godine na osnovu člana 185. Zakona o radu, zbog isteka vremena za koje je zaključen. Tužilac je tom odlukom poučen da ima pravo da traži sudsku zaštitu. U radnu knjižicu tužioca upisan je radni staž kod prvotuženog do 11.03.2013. godine, a nakon toga do 10.10.2013. godine kod drugotuženog. Tuženi su 28.01.2014. godine sklopili sporazum o raskidu ugovora od 10.06.2012. godine, sa konstatacijom da su izvršeni svi ugovoreni radovi na gradilištu naručioca u ... i da ne postoji dalja potreba angažovanja izvršioca. Privremenim rešenjem nadležnog fonda od 02.03.2023. godine tužiocu je utvrđeno pravo na starosnu prenziju od 03.01.2023. godine i konstatovano da mu za vreme od 12.03.2013. do 10.10.2013. godine nisu uplaćeni doprinosi za obavezno osiguranje. Preduzetnik, poslodavac tužioca čiji je osnivač drugotuženi, brisan je iz registra APR 04.04.2017. godine.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva u delu za naknadu štete od prvotuženog zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u 2013. godini nižestepeni sudovi zasnivaju na odredbi člana 196. Zakona o radu. Po ovoj odredbi, potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine, pa kako je prvotuženi tužioca odjavio sa obaveznog socijalnog osiguranja 11.03.2013. godine i sa njim više nije zasnivao radni odnos, u vreme podnošenja tužbe 07.10.2016. godine ovo pravo tužioca je zastarelo. Odluku o neosnovanosti zahteva za utvrđenje da je ništav, odnosno nepostojeći ugovor o radu na određeno vreme zaključen 12.03.2013. godine između tužioca i pravnog prethodnika drugotuženog, sudovi zasnivaju na utvrđenju da je tužilac u navedenom vremenskom periodu po zaključenom ugovoru o radu sa ovim poslodavcem, obavio rad u Ruskoj Federaciji i za njega bio plaćen, da je radni staž u radnoj knjižici tužioca evidentiran i kao poslodavac naveden pravni prethodnik drugotuženog, tako da ovaj ugovor nije protivan prinudnim propisima i ne podleže sankciji ništavosti. Pošto je u radnu knjižicu tužioca upisan radni staž kod onog poslodavca, za period u kome je kod svakog od njih radio po zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme, sudovi nalaze neosnovanim i traženje tužioca da se u radnu knjižicu upiše radni staž kod prvotuženog za period od 12.03.2012. do 10.10.2013. godine. Najzad, drugostepeni sud nalazi da je tužilac propustom da u roku od 90 dana, u kome je po članu 195. stav 2. Zakona o radu važećem u vreme prestanka radnog odnosa mogao da zahteva sudsku zaštitu, u vreme podnošenja tužbe 07.10.2016. godine bio prekludiran sa zahtevom da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod prvotuženog u vremenskom periodu od 12.03.2012. do 10.10.2013. godine.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je našao da tužiocu ne pripada zaštita prava istaknutih tužbom.

Činjenično je razjašnjeno da je tužilac slobodnom voljom, u svrhu radnog angažovanja po propisima i na teritoriji Ruske Federacije zaključio sa prvotuženim, odnosno drugotuženim dva ugovora o radu na određeno vreme, kojima su regulisana prava i obaveze kako zaposlenog, tako i poslodavaca. Oba ugovora su realizovana, odnosno ugovor zaključen 12.03.2013. godine sa pravnim prethodnikom drugotuženog nije realizovan jedino u delu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u Republici Srbiji u korist tužioca, koje pravo je tužilac ostvario u ovoj parnici i protiv kog dela odluke stranke nisu izjavile žalbu. Pošto su oba ugovora na određeno vreme sa tuženima, kao poslodavcima, realizovana kako u pogledu obaveze tužioca da obavi ugovoreni rad, tako i obaveze poslodavaca da isplate ugovorenu zaradu, kada tužilac nije pobijao zakonitost odluke o otkazu ugovora o radu od 10.10.2013. godine i sudsku zaštitu prvi put zatražio tek 07.10.2016. godine, nakon što mu je rešenjem o penzionisanju predočeno da mu doprinosi za deo upisanog radnog staža nisu uplaćeni, materijalnopravne razloge na kojima je drugostepeni sud zasnovao svoju presudu, prihvata u celosti i Vrhovni sud i na njih upućuje. Naime, tužilac je u delu kojim zahteva preobražaj ugovorenog radnopravnog statusa prekludiran u pravu u smislu člana 195. Zakona o radu, ugovor o radu koji je zaključio sa drugotuženim 12.03.2013. godine nije protivan prinudnim propisima i kao takav ništav u smislu odredbi članova 11. Zakona o radu i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a zahtev za naknadu štete prema prvotuženom po osnovu neisplaćenog godišnjeg odmora za 2013. godinu zastareo je po odredbi člana 196. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković