Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih na teritoriji Kosova i Metohije na uvećanu zaradu na osnovu Zaključka Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, pa su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na poslovima KV radnika, na osnovu rešenja od 09.11.1999. godine, kojim mu je određen koeficijent zarade od 1,30. Po rešenju tužene od 26.09.2019. godine, tužiocu je određen koeficijent zarade od 8,53, a tako utvrđena zarada, po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji, uvećana je 50% na osnovu Zaključka Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je razlika zarade i to: prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade za utuženi period, koji iznosi 112.175,67 dinara i razlika manje isplaćenog tzv. „kosovskog dodatka“ koji iznosi 52.264,38 dinara; prema drugoj varijanti, zarada koju je tužilac primio sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u utuženom periodu, veći je od minimalne zarade sa minulim radom, za ukupan iznos od 261.820,75 dinara. Prema drugoj varijanti prikazan je obračun razlike zarade koju je tužilac primio sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime tzv. „kosovskog dodatka“ u odnosu na minimalnu zaradu, koji potvrđuje negativnu razliku, tako što je zarada koju je tužilac primio viša u odnosu na minimalnu zaradu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili nalazeći da je tužilac u spornom periodu ostvario uvećanje po osnovu tzv. „kosovskog dodatka“, koje je propisano Zaključkom Vlade RS 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, tako što uvećanje, zajedno sa osnovnom zaradom i minulim radom, čini ukupno isplaćenu zaradu tužiocu koja je veća od minimalne zarade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br.113/17 i 86/19), propisano je pravo na isplatu minimalne zarade. Pored toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu, pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. To znači da tužilac ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanja od 50% obračunato na taj iznos. Dakle, to što isplaćena ukupna plata tužiocu sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je viša od minimalne zarade, nije razlog za odbijanje njegovog tužbenog zahteva, imajući u vidu da tužiocu pripada pravo na uvećanje zarade od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava, nije cenjen nalaz veštaka pa tako nije utvrđeno činjenično stanje u pogledu visine štete koju je tužilaca pretrpeo na ime razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu, prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine.

Iz izloženih razloga odluke nižestepenih sudova su ukinute, a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdi, tako što će da postupi po primadbama iz ovog rešenja, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava, o tužbenom zahtevu tužioca donese novu odluku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić