ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5604/21 od 09.05.2023. godine, u stavovima od prvog do dvadesetdevetog izreke, utvrđena je ništavost ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji su zaključeni između stranaka u periodu od 05.08.2014. godine do 28.04.2022. godine; stavom tridesetim izreke, utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog radi obavljanja poslova „...“ počev od 28.07.2014. godine, što je tuženi dužan da prizna i trpi; stavom tridesetprvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.319.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1513/24 od 17.05.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5604/21 od 09.05.2023. godine u stavovima od prvog do tridesetog izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu tridesetprvom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5604/21 od 09.05.2023. godine i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru na reviziju predložio da se ista odbije kao neosnovana i tuženi obaveže da mu naknadi troškove postupka povodom tog pravnog leka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima sa tuženim, u periodu od 28.07.2014. godine do 30.09.2022. godine obavljao poslove „...“, koji su sistematizovani kod tuženog. Poslovi koje je tužilac obavljao sa punim radnim vremenom i bez prekida u radu, bili su identični poslovima koje su obavljali zaposleni kod tuženog na neodređeno vreme. Zaključkom Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnioh sredstava 51 br. 112-12236/17 od 28.12.2017. godine, data je saglasnost za prijem 470 izvršilaca u radni odnos na neodređeno vreme tuženom JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd. Tuženi je u toku radnog angažovanja tužioca vršio prijem u radni odnos lica radno angažovanih po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama je usvojen tužbeni zahtev tužioca, utvrđena je ništavost navedenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i utvrđeno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 28.07.2014. godine. Zaključeno je da su poslovi koje je tužilac obavljao bili trajni, kontinuirani i sistematizovani, što znači da je tuženi imao stalnu potrebu za obavljanjem tih poslova, pa su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se njima prikriva ugovor o radu kao disimulovan ugovor za čiju pravnu valjanost su ispunjeni svi uslovi. Kako je, po oceni nižestepenih sudova, tužilac u periodu od 28.07.2014. godine do 30.09.2022. godine neprekidno bio angažovan kod tuženog za rad na sistematizovanom radnom mestu, za čijim je obavljanjem postojala stalna potreba, to je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, 28.07.2014. godine. Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Prema stavu 2. te odredbe, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tuženi je javno preduzeće, koje po članu 2. stav 1. tačka 5) Zakona o budžetskom sistemu ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama ), spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13) u članu 27e. dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, izuzev uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Odredba člana 27e. stav 34. navedenog zakona novelirana je više puta tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala sve do 31.12.2020. godine.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Sledstveno izloženom, u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima od 05.08.2014. godine odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, zbog čega je isključena mogućnost primene i odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, o pravnoj fikciji zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u slučaju kada između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Zbog toga je pogrešan i zaključak nižestepenih sudova da su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori, koji nemaju dejstvo među ugovornim stranama (član 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), ali da prikrivaju Ugovor o radu koji važi jer su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), zato što bi i ugovor o radu bio ništav – zaključen suprotno prinudnim propisima o zabrani zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, propisanoj posebnim Zakonom o budžetskom sistemu.

Postojanje izuzetka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno članom 27e. stavovima 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu, po shvatanju revizijskog suda ne utiče na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji. Prema tim odredbama, izuzetno od stava 34. tog člana, radni odnos sa novim licima mogao se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva; ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge, i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih; izuzetno od stava 36. tog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

U konkretnom slučaju, nema dokaza da je tuženom, na osnovu člana 27e. stav 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu i člana 3. stav 1. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 113/13 sa kasnijim izmenama i dopunama) data saglasnost za zapošljavanje novih lica radi popunjavanja upražnjenih i slobodnih radnih mesta u 2014. godini. Zaključcima Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje, donetim u narednim godinama, tuženom je data saglasnost da ima ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po osnovu ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i po drugim osnovima veći od 10% ukupnog broja zaposlenih na neodređeno vreme. Date saglasnosti omogućavaju tuženom da zaposli nova lica (na određeno vreme, zbog povećanog obima posla) uz uslov da raspolaže potrebnim sredstvima, ali ga ne obavezuju da baš sa tužiocem zasnuje radni odnos, jer je tuženi poslodavac slobodan u izboru sa kojim licem po tom osnovu će zasnovati radni odnos.

Tužilac se u odgovoru na reviziju neosnovano poziva na odredbu člana 27k. Zakona o budžetskom sistemu, unetu novelama tog zakona objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 149/20. Označena odredba primenjuje se od 01.01.2021. godine i reguliše ograničenje zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, i nema retroaktivno dejstvo. Po shvatanju revizijskog suda, označena odredba ne može se primeniti u ovom sporu, u kojem tužilac traži utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 28.07.2014. godine, danom stupanja na rad kod tuženog. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3. stav 1. ZPP), a u vreme kada je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje da je radni odnos zasnovan važila je zabrana zapošljavanja propisana članom 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, dok se odredba o ograničenju zapošljavanja iz člana 27k. tog zakona ne može retroaktivno primeniti.

Iz navedenih razloga, po stanovištu revizijskog suda, nisu osnovani tužbeni zahtevi kojima je tužilac tražio utvrđenje ništavosti označenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima i utvrđenje da je stupanjem na rad zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP, pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika za sastav revizije u iznosu od 49.500,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 43/23), dok mu nije dosuđena naknada troškova na ime sudske takse u postupku po reviziji, jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP. O zahtevu tuženog za naknadu troškova celokupnog postupka revizijski sud nije odlučivao, budući da je drugostepenom presudom ukinuta odluka o troškovima postupka sadržana u prvostepenoj presudi i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

S obzirom na uspeh tužioca u revizijskom postupku, Vrhovni sud je na osnovu čl. 153. i 154. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković