Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2873/17 od 16.03.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je ukinuta prvostepena presuda u usvajajućem i odbijajućem delu odluke o zahtevu za isplatu na ime dnevnica za službeno putovanje u zemlji i inostranstvu i troškovima parničnog postupka i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke u preostalom delu odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/2011, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od 15.05.2014. godine radio kod tuženog na osnovu usmeno zaključenog dogovora sa direktorom tuženog i obavljao poslove vozača kamiona. Prema usmenom dogovoru zarada tužioca je iznosila 10% od fakturisane vrednosti ture. Tužilac je sa tuženim 12.12.2014. godine zaključio ugovor o radu na određeno vreme na 60 dana radi obavljanja poslova vozača kamiona. Članom 6. je ugovorena je visinia osnovne zarade u neto iznosu plus porezi i doprinosi po zakonu, a najviše 13% fakturisane vrednosti pojedinačnih prevoza koje ostvari zaposleni za mesec obračuna bruto, kao i obračun zarade ako zaposleni u mesecu nema ili nema dovoljno radnih aktivnosti do nivoa minimalne zarade uz isplatu poreza i doprinosa obračunatih na minimalnu zaradu. Članom 8. ugovorena su i druga primanja i to: naknada za ishranu u toku rada, regres, dodatke i druga primanja u skladu sa zakonom, najviše do neoporezivog iznosa, osim u slučaju druge odluke direktora uz ograničenje da sva druga primanja zajedno sa osnovnom zaradom ne mogu biti veća od 10% fakturisane vrednosti, pojedinačnih prevoza koje ostvari zaposleni za mesec obračuna bruto. Tužilac je obavljajući poslove više puta odlazio kamionom na službena putovanja u zemlji i inostranstvu. Po povratku sa službenog putovanja njemu je od strane sina direktora tuženog isplaćivan određen novčani iznos oko 300-400 evra po jednoj izvezenoj turi, pri čemu tužilac nije imao uvida da li taj iznos procentualno odgovara iznosu 10% od vrednosti izvezene ture. Tužilac je tokom službenog putovanja provodio određeno vreme u zemlji i inostranstvu, na ime čega potražuje ukupno 1.113.248,88 dinara od čega za službeno putovanje u zemlji 44.772,00 dinara, a za službeno putovanje u inostranstvu 1.068.476,88 dinara. Na osnovu tahografskih listića utvrđeni su časovi prekovremenog rada, rada u dane praznika i noćnog rada tužioca za sporni period, a utvrđena je i naknada za ishranu u toku dana za sporni period i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora, kako je to bliže navedeno u obrazloženju pobijane presude. Tužilac je prestao sa radom kod tuženog 08.01.2015. godine. Visina uvećane zarade po svakom od osnova je utvrđena na osnovu nalaza veštaka, dok je visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je obračunata prema ugovorenoj visini iz ugovora o radu koji su stranke zaključile 12.12.2014. godine

Utvrđeno je i da je uoči odlaska na službeno putovanje tužilac je dobijao određene novčane iznose radi pokrića predstojećih troškova u vezi sa putovanjem, koje iznse mu je u ime tuženog davao sin tuženog, kojom prilikom je tužilac potpisivao potvrde o zajmu. Ugovorom o ustupanju potraživanja od 17.04.2015. godine zaključenim između sina tuženog kao ustupioca i tuženog kao prijemnika, ustupilac je prijemniku ustupio sva potraživanja koja je imao prema tužiocu u ukupnom iznosu od 4.900 evra koja se odnose na pojedinačna potraživanja navedena u prvostepenoj presudi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava utvrdili da je tužilac, počev od 15.05.2014. godine, zasnovao radni odnos kod tuženog i tuženi obavezan da tužiocu za period od 15.05.2014. godine do 08.01.2015. godine prizna radni staž i isti upiše u radnu knjižicu i po tom osnovu izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog Republičkog fonda PIO, kao i da izvrši isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, rad na dan praznika, za rad noću i na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 ...75/14), propisano je da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a stavom 2. istog člana rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Neosnovano se revizijom ukazuje i da je tužba podneta po isteku zakonskog roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, za zaštitu prava iz radnog odnosa, te da je rok od 60 dana trebalo računati od momenta zaključenja ugovora o radu od 12.12.2014. godine. Ovo iz razloga što do povrede prava i saznanja za povredu prava nije došlo danom početka rada tužioca kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu 15.05.2014. godine (koji odnos je imao sve karakteristike radnog odnosa, s obzirom da je tužilac obavljao poslove za tuženog i isplaćivana mu je zarada), niti danom kada je tužilac sa tuženim zaključio ugovor o radu od 12.12.2014. godine, već danom kada je tužilac prestao da radi kod tuženog, a to je 08.01.2015. godine. Kako od 08.01.2015. godine do 05.03.2015. godine, kada je podneta tužba sudu u ovoj pravnoj stvari, sa zahtevom da se utvrdi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, nije protekao rok od 60 dana, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužba podneta u roku predviđenim odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju tužilac je u spornom periodu (i pre zaključenja ugovora o radu na određeno vreme) obavljao poslove za tuženog, te da je navedeni odnos imao sve karakteristike radnog odnosa, te je stekao status zaposlenog počev od 15.05.2014. godine. Zasnivanje radnog odnosa podrazumeva i pravo zaposlenog na rad kod poslodavca i priznavanje ostalih prava po osnovu rada, pa saglasno navedenom po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi usvojili zahtev tužioca u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu prizna radni staž i isti upiše u radnu knjižicu za period od 15.05.2014. do 08.01.2015. godine i po tom osnovu izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiruranje kod nadležnog Republičkog fonda PIO, kao i da izvrši isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, rad na dan praznika, za rad noću i na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa, a čija visina je utvrđena i dosuđena za navedeni period.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić