Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11…18/20) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U drugostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. (inače osnivaču društva „Kolubara Metal“), koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine) još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine. Nakon statusne promene, tuženi poslodavac sledbenik nije utvrđivao jedinstvenu cenu radnog časa za sve zaposlene, već posebnu cenu radnog časa za Ogranak „Kolubara Metal“ dok nije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta Ogranak „Kolubara Metal“ kojim su radna mesta u tom ogranku vrednovana istim koeficijentima za obračun zarada kao i u ostalim ograncima koji posluju u sastavu tuženog, a zatim je 09.02.2015. godine jedinstveno utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu novog Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. Vrednost radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ utvrđivana je za svaki mesec na osnovu sporazuma zaključenih između direktora tuženog poslodavca sledbenika i Sindikalne organizacije „Kolubara“ čiji je član Sindikalna organizacija „Kolubara Metal“, odnosno između direktora tuženog i Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“. Tužilac na ime naknade štete potražuje pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju razliku između zarade koju je ostvarivao, kao zaposleni u ogranku „Kolubara Metal“, u odnosu na zaradu zaposlenih u drugim ograncima RB „Kolubara“.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući članove 104. stav 1., 2. i 3. i 150. Zakona o radu i članove 32. i 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ iz 2012. godine, zaključili da je poslodavac sledbenik imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda, pa da shodno tome tužioci imaju pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utužene periode.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačan mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. Nižestepeni sudovi zaključuju da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, u toku 2013. godine, mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti, i to dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine.

Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je poslodavac prethodnik imao ovlašćenje da u periodu kada je samostalno poslovao utvrđuje vrednost radnog časa za svoje zaposlene, te je u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika ne bude zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju nije dokazano da je do toga došlo. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu isplati na ime naknade štete razliku zbog manje isplaćene zarade za potraživani period, usled čega su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev tužilaca odbijen, kao neosnovan.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Prema konačnom uspehu tuženog u sporu, primenom člana 153, 154. i 163. ZPP, tuženom pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, i to na ime troškova sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i takse na reviziju u iznosu od 10.277,95 dinara, takse na odluku po reviziji u iznosu od 15.416,95 dinara, što je sve odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić