U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio kod tuženog kao ... na naplatnoj stanici ''...'' u .... Rad je obavljao u smenama od po 12 sati i to u dnevnoj smeni od 07,00 do 19,00 časova, a u noćnoj od 19,00 do 07,00 časova narednog dana, posle dnevne smene odmarao je 24 sata, a posle noćne 48 sati. Na radnom mestu tužioca postojale su dve kabine u kojima je rad obavljao po jedan ..., a nije bilo ... koji bi ih menjao radi korišćenja pauze. Zarada je tužiocu isplaćena prema evidenciji radnog vremena u skladu sa opštim aktom tuženog i ugovorom o radu tužioca za efektivno radno vreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu pripada pravo na traženu naknadu za neiskorišćeni dnevni odmor, odnosno da je poslodavac dužan da zaposlenom omogući odmor u toku dnevnog rada, u suprotnom ima pravo na naknadu štete u smislu člana 164. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa argumentacijom da tužilac na kome je teret dokazivanja, saglasno članu 231. i članu 7. stav 1. ZPP, nije dokazao da je radnjama tuženog za tužioca nastala šteta umanjenjem njegove imovine ili sprečavanjem njenog uvećanja. Nasuprot tome, tuženi je tužiocu isplatio zaradu u skladu sa članom 104. i 105. Zakona o radu, pri čemu se i dnevni odmor, bez obzira da li ga zaposleni koristi, uračunava u vreme provedeno na radu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca. Naime, u situaciji kada priroda posla tuženog ne dozvoljava prekid rada, tužilac je dnevni odmor mogao koristiti parcijalno, prema potrebi organizacije obavljanja posla, shodno dinamici prolaska vozila kroz naplatnu rampu. Pravo na korišćenje dnevnog odmora u trajanju od 45 minuta ne podrazumeva kontinuirani odmor u navedenom trajanju, jer se ovaj odmor može koristiti i parcijalno, prema potrebi organizacije obavljanja posla.

Sledom navedenog, proizlazi da je bez značaja revizijski navod da tužiocu nije omogućena adekvatna zamena u smislu člana 65. Zakona o radu, kako bi nesmetano koristio dnevni odmor u toku rada. Ovo iz razloga, jer navedena situacija ne vodi odgovornosti tuženog po osnovu pretpostavljene krivice, jer se posao ... ne obavlja neprekidno u toku čitavog dnevnog i noćnog rada, odnosno nije takav da ne dozvoljava prekid rada zbog prirode posla, na koje se odnosi navedena zakonska odredba.

Prema tome, u situaciji kada tužilac nije dokazao da ga je tuženi onemogućio da koristi svoje pravo na dnevni odmor koji je mogao koristiti i u delovima (a ne u neprekidnom trajanju) zavisno od dinamike prolaska vozila u različitim uslovima dnevne i noćne frekvencije, to su neosnovani revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka, saglasno članu 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić