U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca AA iz sela ..., BB iz sela ..., VV iz sela ..., GG iz sela ..., DD iz sela ..., ĐĐ iz sela ..., EE iz sela ... i ŽŽ iz sela ..., Opština ..., čiji je zajednički punomoćnik Zoran Savić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Koordinaciona uprava za KiM, PU Gnjilane, sa sedištem u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1000/2019 od 16.07.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 21.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1000/2019 od 16.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 415/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocima naknadi štetu u vidu izostale zarade za period od 01.06.2013. godine do 31.12.2014. godine, u mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenom prvim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su, kao neosnovani, prigovori stvarne i apsolutne nenadležnosti. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 1.345.483,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1000/2019 od 16.07.2020. godine, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke. Prvostepena presuda je preinačena u stavu prvom izreke, tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen u celosti, kao neosnovan, i obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova postupka isplate iznos od 281.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužilaca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti podnete revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Neosnovana je tvrdnja revidenta da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. Za odlučivanje u ovom sporu relevantne činjenice utvrđene su u prvostepenom postupku, a prvostepena presuda je preinačena zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su počev od 2009. godine bili u radnom odnosu kod tužene. Poslove su obavljali u civilu na teritoriji Kosova i Metohije. Pratili su bezbednosno stanje na terenu i dostavljali informacije PU u Vranju, koje su prosleđivane Koordinacionoj upravi Kuršumlija. Tužena je u junu mesecu 2013. godine prestala tužiocima da isplaćuje zarade, bez ikakve odluke o prestanku radnog odnosa, a tužioci su sa obaveznog socijalnog osiguranja odjavljeni 31.05.2013. godine.

Tužbenim zahtevom tužioci traže isplatu neisplaćene zarade i dodatka na zaradu, za period od 01.06.2013. godine do decembra 2014. godine, u iznosima utvrđenim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, tvrdeći da su u ovom periodu obavljali operativne zadatke na teritoriji Kosova i Metohije po nalogu tužene.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je nakon ocene neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tužena, primenom materijalnog prava iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, u obavezi da tužiocima naknadi pretrpljenu štetu u vidu neisplaćene zarade i dodatka na zaradu, jer je tužena prestala tužiocima da isplaćuje plate nakon 01.06.2013. godine, bez donete odluke o prestanu radnog odnosa i na taj način ih onemogućila da rade i ostvaruju prava iz radnog odnosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve. Po stanovištu ovog suda tužena, kao poslodavac, nije pričinila štetu tužiocima u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu u vezi sa članovima 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine, zbog čega nemaju pravo na naknadu štete za utuženi period jer nisu dokazali da su u tom periodu faktičkim radom na osnovu kriterijuma i merila propisanih zakonom ostvarili pravo na isplatu plate, koju im je tužena uskratila, niti da su bili sprečeni od strane tužene da kod drugog poslodavca ostvaruju pravo na zaradu.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbene zahteve ocenio kao neosnovane.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a odredbom člana 158. istog Zakona da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Odrebom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

U skladu sa citiranim zakonskim odredbama i utvrđenim činjeničnim stanjem, neosnovani su navodi revizije da tužena, kao poslodavac, nije regulisala radno pravni status tužioca u skladu sa zakonom, na koji način ih je onemogućila da rade i ostaruju platu. Tužiocima je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine i obustavom isplate plata. Od tada su tužioci imali ili mogli imati saznanje za eventualnu povredu prava, pa nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrenu spor pred nadležnim sudom u kome bi osporili zakonitost otkaza. Tužioci nisu dokazali da su nakon odjave sa obaveznog socijalnog osiguranja i obustave isplate plate obavljali faktički rad za tuženu, pa nisu imali osnov za isplatu plata i drugih primanja shodno odredbama 146. i 147b Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016. godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016. godine, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Prestankom radnog odnosa rešen je njihov radno pravni status kod tužene, pa tužiocima nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruju radom kod drugog poslodavca.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić