Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2995/17 od 23.12.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom, sedamnaestom, osamnaestom, devetnaestom, dvadesetom i dvadestprvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se ponište kao nezakonita rešenja direktora Savezne uprave za kontrolu letenja na osnovu kojih je tužiocima prestao radni odnos i kojima je odbijen prigovor i potvrđena prvostepena rešenja, kao i zahtev tužioca da se obaveže tužena da ih vrati na rad. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delovima stavova drugog do dvadesetprvog izreke, kojima su obavezani tuženi da tužioce rasporede na radna mesta u skladu sa stručnom spremom i sposobnostima koje su stekli tokom rada i u tom delu tužba je odbačena. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje iz stava dvadesetdrugog izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tužioci da solidarno naknade troškove prvostepenog postupka tuženoj Kontroli letenja Srbije i Crne Gore „Smatsa“ DOO u iznosu od 438.000,00 dinara i tuženoj Republici Srbiji u iznosu od 293.250,00 dinara, dok je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da solidarno naknade troškove drugostepenog postupka tuženoj Kontroli letenja Srbija i Crna Gora „Smatsa“ DOO u iznosu od 33.000,00 dinara i tuženoj Republici Srbiji u iznosu od 36.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njegovog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se navodima revizije ukazuje na bitnu povredu parničnog postupku iz člana 383 stav 3. važećeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011... 18/2020 i 10/2023). Naime, u smislu odredbe člana 369. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), drugostepeni sud je imao procesnu mogućnost da zakaže raspravu, bez određenih zakonskih ograničenja, a sa ciljem pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja. Međutim, kako je nakon održane rasprave drugostepeni sud utvrdio da je činjenično stanje pred prvostepenim sudom ipak bilo pravilno utvrđeno, to ne predstavlja povredu odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod pravnog prethodnika prvotužene SRJ – Savezna uprava za kontrolu letenja i to: tužilac AA na radnom mestu saradnika za ..., tužilac BB na radom mestu ..., tužilac VV na radnom mestu saradnika ..., tužilac GG na radnom mestu saradnika za ..., tužilac DD na radnom mestu ...., tužilac ĐĐ na radnom mestu šefa smene u ..., tužilac EE na radnom mestu stručnog saradnika za ..., tužilac ŽŽ na radnom mestu ... i tužilac ZZ na radnom mestu ... . Navedenim tužiocima je osporenim predmetnim rešenjima direktora Savezne uprave za kontrolu letenja od 23.07.1993. godine i rešenjima direktora SUKL kojima je odbijen kao neosnovan prigovor i potvrđena prvostepena rešenja, prestao radni odnos zbog učešća u štrajku radnika Savezne uprave za kontrolu letenja. Tužioci su na osnovu Odluke štrajkačkog odbora od 07.06.1993. godine stupili u štrajk koji je bio organizovan najpre kao štrajk upozorenja 16, 17. i 18.06.1993. godine, a zatim kao štrajk do ispunjenja zahteva koji je u kontinuitetu trajao bez prekida sve do 05.08.1993. godine. Proglas štrajkačkog odbora od 07.06.1993. godine dostavljen je Saveznoj upravi za kontrolu letenja i Saveznom ministarstvu za saobraćaj i veze. Za radna mesta na kojima su radili tužioci bio je obezbeđen minimum procesa rada.

Prvostepeni sud je primenom članova 168. i 370. stav 1. Zakona o osnovama sistema državne uprave i Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave, zaključio da pri donošenju osporenih rešenja tužiocima koji su na osnovu odluke od 07.06.1993. godine stupili u štrajk, nije poštovana procedura propisana navedenim zakonom koji je važio u vreme njihovog donošenja, s obzirom na to da direktor pravnog prethodnika prvotužene nije bio ovlašćen da donosi ova rešenja, već da samo odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, a meru prestanka radnog odnosa mogla je da izrekne samo disciplinska komisija nakon sprovedenog disciplinskog postupka. Zato je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, poništena su rešenja o prestanku radnog odnosa i obavezani su tuženi da tužioce vrate na rad i rasporede na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i sposobnostima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, u okviru rasprave određene na osnovu člana 369. stav 3. ZPP iz 2004. godine, u smislu člana 8. ZPP, podržao ocenu prvostepenog suda u pogledu izvedenih dokaza (sadržanih u spisima prvostepenog suda) i utvrdio relevantno činjenično stanje, te pravilnom primenom materijalnog prava prinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za poništaj osporenih rešenja i rešenja kojim je odbijen njihov prigovor kao neosnovan a na osnovu kojih im je prestao radni odnos, s obzirom da su se u konkretnoj situaciji stekli uslovi za primenu člana 12. stav 2. Zakona o izmenama Zakona o štrajku („Službeni list SRJ“ broj 37/93), kojim je brisan član 11, a izmenjen član 12. Zakona o štrajku („Službeni list SFRJ“ broj 23/91 i „Službeni list SRJ“ broj 42/92).

Prema odredbi člana 11. Zakona o štrajku („Službeni list SFRJ“, br. 23/91) organizovanje i učestvovanje u štrajku radnicima u državnim organima je bilo dozvoljeno. U konkretnom slučaju u skladu sa tom zakonskom odredbom, zaposleni Savezne uprave za kontrolu letenja, među kojima su i tužioci, učestvovali su u organizovanom prekidu rada – štrajku koji je započet 16.06.1993. godine, dakle u vreme kada su zaposleni u državnim organima imali pravo na štrajk.

U toku trajanja tog štrajka (koji je u kontinuitetu trajao bez prekida sve do 05.08.1993. godine), stupio je na snagu 17.07.1993. godine Zakon o izmenama Zakona o štrajku („Službeni list SRJ“ broj 37/93), kojim je brisan član 11, a izmenjen član 12. istog zakona, tako što je propisano da zaposleni u državnim organima nemaju pravo na štrajk (stav 1), a radni odnos im prestaje ako organizuju štrajk ili učestvuju u štrajku (stav 2). Osporena rešenja o prestanku radnog odnosa doneta su u vreme primene Zakona o izmenama Zakona o štrajku.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama Zakona o štrajku prestala da važi ranija odredba zakona o pravu zaposlenih u državnim organima na štrajk, a imajući u vidu Zaključak donet na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Republike Crne Gore i Višeg privrednog suda u Beogradu, održanom 24.09. – 26.09.1996. godine u Subotici. Prema tom zaključku, za slučaj trajnih pravnih situacija u toku dejstva koja postoje delom u vreme važenja starog, a delom u vreme važenja novog zakona, novi zakon se neposredno primenjuje na još „nesvršena fakta“, počev od dana njihovog stupanja na snagu, a na „svršena fakta“ primenjuje se stari zakon, kako u pogledu vanugovornih, tako i u pogledu ugovornih trajnih pravnih situacija, ako iz zakona ne sledi što drugo. U konkretnom slučaju štrajk po svojoj prirodi je organizovana obustava rada koja nije imala karakter trenutne pravne situacije. Naprotiv radi se o pravnoj situaciji koja je trajala i u vreme važenja novog zakona sa neposrednim dejstvom tog zakona. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da se Zakon o izmenama Zakona o štrajku primenjuje na sve situacije u toku, dakle i na period posle njegovog stupanja na snagu. Sledom iznetog, nije povređeno pravilo zabrane retroaktivnosti zakona, a navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak drugostepenog suda nisu osnovani.

Kod utvrđenja da su tužioci u spornom periodu učestvovali u štrajku tokom čijeg trajanja je stupio na snagu zakon kojim je propisana zabrana štrajka zaposlenima u državnim organima i da im prestaje radni odnos ako organizuju štrajk ili u njemu učestvuju, to je u skladu sa neposrednim dejstvom odredbe člana 12. stav 2. Zakona o izmenama Zakona o štrajku („Službeni list SRJ“ broj 37/93) tužiocima zakonito prestao radni odnos. Imajući u vidu navedeno, neosnovano se navodima revizije ukazuje da prvotužena nije poštovala proceduru donoseći osporena rešenja i da protiv tužilaca nije pokrenut disciplinski postupak u smislu člana 371. Zakona o osnovama sistema državne uprave i Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave, s obzirom na to da su odredbama posebnog Zakona o štrajku (lex specialis) propisani uslovi i osnov prestanka radnog odnosa bez upućujuće norme na primenu napred navedenog zakona.

Sledom navedenog, kao neosnovani su ocenjeni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kojima se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda koji je suprotno navodima revizije bio ovlašćen da na osnovu rasprave izvede drugačiji činjeničnopravni zaključak od onog u prvostepenoj presudi.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta primenom člana 165. stav 2, u vezi člana 153. stav 1, člana 154, 162. i 163. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud iz napred iznetih razloga primenom člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženih za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, s obzirom da ova procesna radnja nije bila nužna za vođenje parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković