O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1636/22 od 30.11.2022. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 14.06.2024. godine,stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati razliku do dvostrukog iznosa plate na ime obavljenog rada i vremena provedenog na radu za period od 01.10.2015. do 21.11.2018. godine u označenim mesečnim iznosima ( ukupno 1.663.697,06 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od 26. u tekućem mesecu za prethodni mesec pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da u korist tužioca na iznose iz stava prvog izreke obračuna i izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi parnične troškove od 382.430,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3217/24 od 28.08.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je ispravljena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu za isti vremenski period isplati označene mesečne iznose ( ukupno 621.191,12 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da na te iznose uplati doprinose nadležnim fondovima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike plate i doprinosa za socijalno osiguranje odbijen je kao neosnovan. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove sastava žalbe od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremene revizije izjavili su tužilac i tužena.

Tužilac pobija presudu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda tako što je delimično odbijen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima žalbenog postupka zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena pobija presudu u obavezujućem delu, pozivom na član 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija tužioca je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u delu koji se pobija ovom revizijom u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac ne konkretizuje relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, koja je predviđena kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 15.05.2010. godine bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova na radnom mestu ... u Odeljenju za planiranje, razvoj i održavanje komunikacionih sistema veza, a nakon toga premešten je u SBPOK sa zvanjem mlađeg policajca 1. klase i napredovao je u službi. U spornom periodu od 01.10.2015. do 21.11.2018. godine, tužena tužiocu nije isplaćivala plate u visini dvostrukog iznosa plate pre prelaska u SBPOK. Razlika između pripadajuće plate koja se dobija obračunom po članu 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela („Službeni glasnik RS“ br. 42/02 ... 32/13) i članu 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“ br. 14/03 ... 114/14) i isplaćene plate tužiocu, utvrđena je sa polazištem na nalaz veštaka Dragana Ničića i dosuđena tužiocu prvostepenom presudom.

Prvostepeni sud odluku o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva u visini dobijenoj obračunom nalaza veštaka Dragana Ničića zasniva na odredbama članova 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, člana 146. Zakona o policiji, kao i odredbama Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala. S pozivom na odredbe članova 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje obavezuje tuženu da za tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na dosuđene iznose razlike plate.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda o postojanju zakonskog osnova za isplatu plate u dvostrukom iznosu, ali nalazi da je tužiocu nepravilno priznat iznos razlike plate sa minulim radom, u visini obračunatoj nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je uzet za osnov činjeničnog utvrđenja. Drugostepeni sud sam vrši matematički obračun pripadajuće razlike plate, tako što od dvostrukog iznosa plate koju je tužilac ostvarivao pre premeštaja u SBPOK oduzima isplaćene zarade, pa odbija kao neosnovan tužbeni zahtev preko iznosa koji su dobijeni ovakvim obračunom do iznosa koji je dosuđen prvostepenom presudom.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo.

Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 13.10.2020. godine izmenjen je pravni stav u vezi prava na uvećanje plate zaposlenih u posebnim organizacionim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala i otkrivanje ratnih zločina, po kome lica, zaposleni koji su pre stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala i Službu za otkrivanje ratnih zločina bili radno angažovani u MUP-u, imaju pravo na dvostruki iznos plate, koju bi ostvarivala na poslovima i zadacima u tom ministarstvu uz ograničene iz odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela. U razlozima za ovaj stav, iskazano je da iz jezičkog tumačenja odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela proizilazi da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u ovim organizacionim jedinicama.

Sa uporištem na na navedeni pravni stav, po stanovištu Vrhovnog suda, neosnovano je drugostepeni sud kao merilo za obračun dvostrukog iznosa osnovne plate u čitavom spornom periodu prihvatio samo onaj iznos koji je tužiocu isplaćen u mesecu koji je prethodio njegovom raspoređivanju na radno mesto u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, pri čemu nije uzeo u obzir promene u visini osnovne plate do kojih je došlo u spornom periodu obračuna, kako je to na osnovu veštačenja utvrdio prvostepeni sud. Pravilno je stanovište prvostepenog suda da je zbog nepravilnog obračuna i isplate pripadajuće plate tužiocu, usledilo i umanjenje u isplati naknade po osnovu minulog rada, čija visina je procentualno zavisna od visine iznosa koji se zaposlenom isplaćuje po osnovu plate. Prema tome, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužiocu pripada pravo na naknadu štete zbog neosnovano umanjene zarade za čitav sporni period u iznosu utvrđenom veštačenjem.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu prvom izreke doneta je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Ispitujući reviziju tužene kao posebne, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. ZPP.

Naime, stavom 1. ovog člana zakona propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pošto po napred navedenom pravnom stavu Vrhovnog suda u praksi nisu sporna pitanja postojanja osnova za predmetnu isplatu, metodologija obračuna visine pripadajuće zarade, niti postoje okolnosti koje bi nalagale potrebu za razmatranjem pravnih pitanja u smislu citirane zakonske odredbe, odluka u stavu drugom izreke doneta je na osnovu stava 2. navedenog člana zakona.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene kao redovne u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 24.10.2018. godine, vrednost predmeta spora pobijanog dela presude po reviziji tužene je 621.191,12 dinara i ne prelazi imovinski cenzus koji omogućuje izjavljivanje revizije.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 413. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po pravnim lekovima u delu stava prvog, te stavovima četvrtom i petom izreke doneta je na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153, 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP. Tužena nije postigla uspeh u žalbenom i revizijskom postupku, pa su postavljeni zahtevi za naknadu troškova ovih postupaka odbijeni. Tužilac je postigao uspeh u postupku po reviziji, pa su mu s obzirom na vrednost predmeta spora pobijanog dela presude od 1.042.506,24 dinara priznati troškovi od 303.812,65 dinara. Ovaj iznos čine nagrada za sastav revizije od 33.750,00 dinara, te sudske takse na reviziju od 108.025,05 dinara i na presudu ovog suda od 162.037,59 dinara.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković