Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je, kako proizlazi iz navoda revizije, u delu pravnosnažno usvojenog zahteva za naknadu štete (stav prvi izreke drugostepene presude), zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, kao profesor strukovnih studija, u periodu od 10.02.2011. godine do 03.06.2019. godine. Tužena je, rešenjem od 30.05.2019. godine, tužiocu otkazala ugovor o radu, pozivajući se na odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. i člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, zato što je usled ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla i neispunjenosti fonda sati prestala potreba za obavljanjem poslova zaposlenog. Ostvarena neto zarada tužioca kod tužene za mesec april 2019. godine, kao mesec koji prethodni mesecu prestanka radnog odnosa, iznosila je 82.734,51 dinara. Posle prestanka radnog odnosa kod tužene, tužilac je, počev od 14.09.2020. godine, zasnovao radni odnos na ... fakultetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (gde je zaposlen i na dan prvostepenog presuđenja), i u periodu od septembra 2020. godine do januara 2021. godine ostvarivao je zaradu u iznosu od 120.000,00 dinara, a počev od januara 2021. godine zaradu u iznosu od 140.000,00 dinara. Tužilac ima 58 godina, izdržava troje maloletne dece, u vreme otkaza ugovora o radu imao je 56 godina, 32 godine ukupnog radnog staža, od toga 8 godina radnog staža kod tužene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, s obzirom da je tužilac u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu ostvario ukupno 32 godine staža osiguranja, te da je 1999. godine bio učesnik oružanih akcija u trajanju od 4 meseca, poništio kao nezakonito rešenje tužene od 10.05.2019. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, imajući u vidu zaštitne odredbe člana 112. tačke 5. i 7. Pravilnika o radu tužene od 29.01.2015. godine kojima je predviđeno da radni odnos zaposlenog za čijim radom je prestala potreba ne može prestati zaposlenom muškarcu koji ima najmanje 30 godina staža osiguranja (tačka 5), odnosno učesnicima rata, ratnim invalidima i invalidima rada (tačka 7).

Odlučujući o zahtevu za naknadu štete umesto vraćanja na rad, kao posledice nezakonitog otkaza, prvostepeni sud je saglasno odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu, zaključio da tužiocu pripada naknade štete umesto vraćanja na rad u visini od 10 zarada, odnosno iznos ukupan iznos od 827.345,10 dinara. Međutim, prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu štete umesto vraćanja na rad, uz obrazloženje da je iznos prihoda koje je tužilac ostvario nakon prestanka radnog odnosa kod tužene veći od iznosa koji bi tužiocu pripao na ime naknade štete umesto vraćanja na rad, pozivajući se na odredbu člana 191. stav 9. Zakona o radu kojom je propisano da se naknada umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

Prema stanovištu drugostepenog suda, činjenica da se 14.09.2020. godine, nakon više od godinu dana od dana ponošenja tužbe, tužilac zaposlio i u daljem ostvarivao zaradu, ne može ga lišiti prava da umesto vraćanja na rad ostvari paušalnu naknadu po članu 191. stav 5. Zakona o radu. To, ni u situaciji kada je u toku vođenja sudskog postupka ostvario veću zaradu od visine supstitucione naknade umesto vraćanja na rad, koja mu pripada, a odmerava se primenom zakonom propisanih kriterijuma. S obzirom da tužilac ima 58 godina života, da je ostvario 8 godina u radnom odnosu kod tužene, i da ima troje izdržavane maloletne dece, presudom drugostepenog suda tužiocu je dosuđena naknada u visini od 10 zarada koju je ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je nezakonito prestao radni odnos kod tužene, odnosno iznos od 827.345,10 dinara (10 h 82.734,51 dinara).

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda i razloge na kojima je ono zasnovano prihvata i Vrhovni sud, zbog čega navode revizije tužene ocenio neosnovanim.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14, 13/2017 (Odluka Ustavnog suda), 113/2017, 95/2018 (Autentično tumačenje) –ZOR, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1), da ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5) i da se naknada iz stavova 1.,5.,6., i 7. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 9.).

U smislu navedene zakonske norme, ukoliko zaposleni ne želi da se reintegriše u radni odnos, on po samom zakonu ima pravo da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete (tzv. supstitucija reintegracije), a poslodavac je u obavezi da mu tu štetu naknadi i to u visini koju odmeri sud primenom odredbi člana 191. stav 5. ZOR. Naknada štete predviđena navedenom zakonskom odredbom ima supstitucioni karakter i dosuđuje se umesto vraćanja na rad, tako da osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od osnovanosti zahteva za vraćanje na rad, da je isti postavljen u postupku. Naknada štete umesto vraćanja na rad ima paušalni karakter i radi toga je iznos ove naknade limitiran do određene vrednosti (najviše 18 zarada zaposlenog), a pripadajući iznos se odmerava primenom merila propisanih navedenom zakonskom odredbom (vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca, godine života zaposlenog i broj izdržavanih članova porodice).

S polazištem na tome da je rešenja tužene od 30.05.2019. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, poništeno kao nezakonito i da tužilac ne zahteva vraćanje na rad, pravilno je drugostepeni sud zaključio da u ovom slučaju postoji osnov za naknadu štete umesto vraćanja na rad. Na osnovu utvrđenih činjenica da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog proveo 8 godina, da je u momentu prestanka radnog odnosa imao 56 godina života i da izdržava troje maloletne dece, drugostepeni sud je u skladu sa kriterijumima merodavnim za određivanje visine ove naknade, odlučio o visini tužiocu pripadajuće naknade u potpunosti pravilnom primenom materijalnog prava i o tome dao potpune i pravilne razloge, koje revizijski sud podržava.

Iz iznetih razloga, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve tuženog i tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer tuženi nije postigao uspeh u ovom postupku, a trošak za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban za donošenje odluke revizijskog suda.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković