Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Belić, advokat iz ..., protiv Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državni pravobranilac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 472/18 od 16.11.2018. godine, u sednici održanoj 29.01.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 472/18 od 16.11.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 30577/16 od 05.10.2017. godine, a predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 30577/16 od 05.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete, u vidu razlike između iznosa plate i drugih novčanih primanja koja su mu isplaćena i iznosa koji bi mu pripao po istom osnovu, plati 72.178 USD sa domicilnom kamatom počev od 23.10.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, a stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 142.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 472/18 od 16.11.2018. godine, žalba tužioca je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je kao pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova, u okviru kontigenta civilne policije Srbije i Crne Gore, upućen u mirovnu misiju UN u ..., gde je proveo period od 15.11.2005. do 17.12.2007. godine. Za vreme boravka u ... ostvarivao je primanja u visini plate kao da radi u ..., dok je od strane UN primao naknadu troškova za smeštaj i ishranu. Dana 05.02.2008. godine, tužilac se obratio načelniku uprave za ljudske resurse tužene, zahtevom za priznavanje prava na isplatu odgovarajuće naknade za vreme boravka u mirovnoj misiji. O ovom zahtevu nadležni organ tužene nije odlučio, a tužilac nije koristio pravna sredstva za slučaj ćutanja administracije u skladu sa pravilima upravnog postupka i upravnog spora. Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje razliku između isplaćenih iznosa i iznosa koji bi mu pripadali u skladu sa Zakonom o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave Saveta ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u instranstvu i Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave Saveta ministara za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u instranstvu.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, sudovi su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac povodom podnetog zahteva, o kojima tužena nije odlučila, nije vodio upravni postupak i upravni spor, što je, radi ostvarenja prava koje potražuje u ovoj pravnoj stvari bio u obavezi, u skladu sa odredbom člana 71. stav 1-3. i 5. i 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 140. stav 1. člana 142. stav 1. i 2. i člana 143. stav 1. i 3. Zakona o državnim službenicima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tačno je da se u skladu sa odredbom člana 169. Zakona o policiji („Sl.. glasnik RS“ br.101/05, koji je u spornom periodu bio na snazi), na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih kod tužene, primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno. Imajući u vidu da je tužilac zahtev za priznavanje prava na isplatu razlike plate podneo 05.02.2008. godine, to je organ tužene po njegovom zahtevu morao sprovesti postupak i odlučiti u skladu sa odredbama Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“ br. 79/05). Ovaj Zakon predviđa dvostepeni postupak, koji se sprovodi po pravilima upravnog postupka, u kome u prvom stepenu odlučuje nadležni organ poslodavca, a o žalbi na prvostepenu odluku odlučuje žalbena komisija. Protiv konačne odluke zaposleni može voditi upravni spor (odredbe člana 140. stav 1. člana 142. stav 1. i 2. i člana 143. stav 1. i 3. Zakona o državnim službenicima, koje citiraju nižestepeni sudovi).

Dakle, tačno je da zaposleni u državnim organima svoja prava ostavaruju na osnovu konačnih i pravnosnažnih rešenja donetih u upravnom postupku (spru). To podrazumeva i pravo na priznavanje visine plate, odnosno razlike u plati između plate koja je tužiocu u spornom periodu isplaćena (kao da je radio u ...) i plate za koju nalazi da mu pripada kao pripadniku MUP-a koji je upućen u mirovnu misiju UN. U skladu sa tim, tužilac jeste pokrenuo ovaj postupak, podnošenjem zahteva za priznavanje prava na isplatu razlike plate, o kome nadležni organ nije odlučio. Međutim, samo okolnost što tužilac nije koristio pravna sredstva predviđena Zakonom o državnim službenicima i što nije doneto konačno rešenje o priznanju traženog prava, ne čini neosnovanim njegov tužbeni zahtev za naknadu štete u smislu člana 172. ZOO, s obzirom da tužilac smatra da mu je tužena, ovakvim - nezakonitim postupanjem nanela štetu u visini tražene razlike u plati.

Ovako postavljen tužbeni zahtev za naknadu štete, koji predstavlja imovinsko- pravni zahtev u smislu člana 1. ZPP, sud je mogao odbiti samo u slučaju da je doneto rešenje nadležnog organa (konačno i pravnosnažno), kojim je odbijen zahtev tužioca za priznavanje prava na razliku plate, s obzirom da se pravilnost i zakonitost odluke, donete u tako sprovedenom (upravnom) postupku ne može ceniti, niti preispitivati u parničnom postupku. Kako to nije bio slučaj u ovoj pravnoj stvari, sudovi su bili u obavezi da, kao prethodnom pitanje, cene da li tužilac u mirovnu misiju UN upućen u skladu sa odredbom člana 151. u vezi člana 19. stav 4. i 5. Zakona o policiji, te da li ima pravo na primanja za vreme učešća u mirovnim operacijama, u skladu sa odredbama Zakona o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave Saveta ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u instranstvu i Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave Saveta ministara za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u instranstvu, kao i eventualno koliko ta razlika iznosi.

Imajući u vidu izneto, odnosno da je pobijanom odlukom, zbog pogrešne primene materijalnog prava tužbeni zahtev odbijen samo iz razloga što tužilac pre podnošenja tužbe nije koristio zakonom predviđena pravna sredstva za priznavanje traženog prava, bez ocene da li tužilac spada u krug lica koja imaju pravo na primanja u skladu sa odredbama navedenog Zakona i Uredbe, kao i bez ocene osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, koji je tužena istakla u toku postupka, a usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene odluke, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje u skladu sa primedbama iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić