U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Rajčević, advokat iz ..., protiv tužene Srednje škole „Sveti Sava“ iz Sombora, koju zastupa Pravobranilaštvo grada Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1275/22 od 06. aprila 2022. godine, u sednici održanoj 05.07.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1275/22 od 06. aprila 2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 775/19 od 16.12.2021. godine, obavezana je tužena da tužilji na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine (osim za mesec mart 2017. godine, jun 2017. godine, oktobar 2017. godine, oktobar 2019. godine, jun 2020. godine, septembar 2020. godine) isplati ukupan iznos od 12.526,55 dinara sa zateznom kamatom, na pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u izreci presude od dospelosti do isplate, na ime zatezne kamate zbog docnje u isplati naknade troškova dolaska i odlaska sa rada isplati ukupan iznos od 477,69 dinara kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 80.353,62 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Odbijen je tužbeni zahtev za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada preko dosuđenog do traženog iznosa, u iznosima bliže navedenim u izreci presude sa zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i zahtev za isplatu zatezne kamate na obračunatu kamatu zbog docnje u isplati naknade troškova dolaska i odlaska sa rada. Obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 80.353,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od osam dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1275/22 od 06. aprila 2022. godine, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Somboru P1 775/19 od 16.12.2021. godine u odbijajućem delu i obavezana tužena da tužilji:

1) na ime razlike naknade troškova dolaska i odlaska sa rada pored dosuđenih iznosa isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa pa do konačne isplate kao i da tužilji na iznos od 477,69 dinara (zatezna kamata za docnju u isplati) isplati zateznu kamatu počev od 11.05.2021. godine pa do isplate. Delimično je preinačena i presuda u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka preko iznosa od 72.050,62 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U preostalom delu odbijene su žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i preostalom odbijajućem delu tužbenog zahteva i preostalom delu odluke o troškovima postupka. Obavezana je tužena da u roku od osam dana tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 22.966,40 dinara. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Imajući u vidu da se radi o preinačenoj prvostepenoj presudi u određenom delu,

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u spornom periodu tužena je vršila obračun i isplatu troškova dolaska i odlaska sa rada zaposlenim radnicima pa i tužilji na način što je mesečni iznos pretplatne karte „markica za radnike sa 20% popusta“ delila sa brojem radnih dana u mesecu i množila sa brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenih na rad. Na taj način zaposleni je dobijao za svaki dan dolaska na rad i odlaska sa rada iznos prevozne karte umanjen za 20%. Gradsko veće grada Sombora je donelo u toku 2015. godine zaključak o visini cene radnika mesečne karte u javnom saobraćaju pri čemu su date tri varijante. Prva varijanta odnosi se na markicu bez popusta po kojoj je utvrđena cena po pojedinačnoj povratnoj karti za određenu relaciju u prosečnom broju radnih dana od 22 dana na nivou jednog meseca. Druga kategorija mesečne karte po cenovniku je markica za radnike sa 20% popusta“, uplata se vrši preko računa ali je neophodno da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor što omogućava poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte već da dug može da plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala takav zaključen ugovor sa prevoznikom AD „Sever Trans“ Sombor koji je bio ovlašćen prevoznik za teritoriju grada Sombora. Treća kategorija mesečne karte je opredeljena po cenovniku, markica za sve građane sa 40% popusta“ uz koji stoji napomena, radnička za avansnu uplatu“. Popust od 40% moguće je ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca, uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na račun prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred.

Prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, poslodavac ima obavezu da do 05. u mesecu za prethodni mesec izvrši obračun i isplatu putnih troškova. Tužena je naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada plaćala sa zakašnjenjem. U periodu od 01.10.2016. do 28.02.2021. godine tužena je obračunala i isplatila tužilji ukupan iznos na ime troškova dolaska i odlaska sa rada u visini od 109.393,45 dinara. Obračunata zatezna kamata na utvrđena kašnjenja u isplati ovih troškova iznosi 477,69 dinara. U spornom periodu tužilja je imala 977 radnih dana dolaska na rad.

Putem veštačenja utvrđeno je koliko bi tužilji trebalo da bude isplaćeno na ime troškova za dolazak i odlazak sa rada prema sve tri varijante. Polazeći od odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) i člana 26. st. 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 21/15) prvostepeni sud je zauzeo stav da tužilji pripada pravo na razliku naknade troškova dolaska i odlaska sa rada prihvatajući metodologiju obračuna koji je izvršen prema zbiru pojedinačnih prevoznih karata za dane dolaska na rad a najviše do visine mesečne markice sa 20% popusta (varijanta tri nalaza i mišljenja veštaka). Visina naknada je obračunata prema broju dana pristupnosti na rad, spram cene pojedinačne prevozne karte a najviše do visine cene mesečne pretplatne karte (varijanta dva nalaza i mišljenja veštaka). Shodno tome, delimično je usvojio tužbeni zahtev dok je u preostalom delu odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud nalazi da je u pogledu osnova tužbenog zahteva, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo ali da je pogrešno primenio materijalno pravo vezano za prihvatanje metodologije u pogledu obračuna visine naknade koja tužilji pripada za sporni period. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da treća varijanta (koju je našao veštak finansijske struke) ne odražava pravo tužilje u potpunosti u pogledu naknade troškova za prevoz. Tužena nije imala zaključen sporazum sa prevoznikom „Sever Trans“ AD Sombor i nalazi da je tužilji bilo neophodno dosuditi traženi iznos po prvoj varijanti veštaka finansijske struke (razlika između isplaćenog i neisplaćenog dela visine naknade plus visina naknade koja se odnosi na kašnjenje u isplati isplaćenih troškova u visini od 477,69 dinara. Pri tome, drugostepeni sud je uzeo da, imajući u vidu prvu varijantu obračuna – visina cene dnevne karte – pojedinačno treba da bude dosuđena tužilji uz korekciju sa preračunom broja radnih dana koje je tužilja provela na poslu. Stoga je delimično preinačio prvostepenu presudu i tužilji dosudio iznose preko onih koje joj je priznao prvostepeni sud, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio a žalbu odbio kao neosnovanu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je doneo revidiranu odluku. Pravilno je zaključeno da tužilja shodno članu 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika kao i shodno odredbi člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ima pravo na naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada. Pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je prihvatio metodologiju obračuna na osnovu zbira pojedinačnih prevoznih karata za dane dolaska i odlaska sa rada shodno broju dana koje je tužilja provela na poslu. Tužilja ima pravo na naknadu koja joj pripada zbog kašnjenja u isplati troškova za prevoz a koja visina naknade od 477,69 dinara je utvrđena putem veštačenja. Stoga su neosnovani revizijski navodi tužene da je tužilja na ovaj način dobila veći iznos nego što joj pripada. Ovo iz razloga što primena varijante tri u pogledu metodologije obračuna naknade za odlazak i dolazak sa rada može biti primenjena uz uslov da je tužena zaključila ugovor sa ovlašćenim prevoznikom, što ona nije učinila. Osim toga na toj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, pa i da je ugovor između tužene i prevoznika bio zaključen, tužilja ne bi mogla da koristi tu pogodnost predviđenu varijantom od tri metodologije obračuna troškova prevoza.

Pravilna je odluka drugostepenog suda vezano za troškove postupka.

Imajući u vidu sve napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić