Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na odbijajući deo, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene u Upravi granične policije, na graničnom prelazu ... (sada ...). Tužilac ima prebivalište u selu ... kod ..., na teritoriji Republike ..., odakle putuje na posao i vraća se sa posla. Tužena nije imala organizovan prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada zaposlenih, zbog čega je tužilac koristio javni autobuski prevoz u oba pravca. Za sporni period tužena mu nije isplatila naknadu na ime troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a visina naknade utvrđena je na osnovu cenovnika autoprevoznika „...“, čije su usluge policijski službenici, pa i tužilac koristili. Kako je utvrđeno da je tužilac u spornom periodu ove troškove imao, da su isti bili posledica potrebe i organizacije rada tužene, da je utvrđena visina ovih troškova na osnovu cenovnika autoprevoznika koji je bio u primeni tokom spornog perioda, kao i broj radnih dana koje je tužilac ostvarivao mesečno, to je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i obavezao tuženu na isplatu u iznosima dosuđenim prvostepenom presudom.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene zaključio da tužiocu za period od 01.02.2016. godine do 01.03.2018. godine ova naknada ne pripada, pa je preinačio prvostepenu presudu u ovom delu i tužbeni zahtev tužioca odbio.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Članom 37. stav 1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 101/05), predviđeno je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade.

Članom 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 98/07 ... 84/05), propisano je da državnom službeniku i namešteniku se naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je članom 3. predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 6/2016), propisano je da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini troškova prevoza na relaciji mesto prebivališta / boravišta – mesto gde policijski službenik redovno obavlja svoje zadatke, odnosno ostvaruje svoju radnu aktivnost. Stavom 3. istog člana, propisano je da policijski službenik nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u slučajevima da ima obezbeđeno službeno motorno vozilo dato na lično zaduženje; da ministarstvo na drugi način obezbedi policijskim službenicima prevoz za dolazak i odlazak sa rada; da je aktom jedinice lokalne samouprave omogućen policijskim službenicima prevoz bez naknade; i da se nalazi na godišnjem odmoru, plaćenom ili neplaćenom odsustvu, službenom putu, bolovanju, kada po posebnom rasporedu rada, radi i boravi u terenskim uslovima života i rada, ili radi i boravi van mesta rada, radi obavljanja policijskih poslova i zadataka ili sprovođenja obuke, kao i u svim drugim slučajevima odsustva sa rada (stav 3.).

Imajući u vidu navedene propise, a u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud smatra da tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, te da je pogrešno drugostepeni sud zaključio da bi prema članu 189. Zakona o policiji, zaposleni u ministarstvu imali pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini troškova samo na teritoriji opštine ili grada zaposlenja, jer to iz navedene odredbe to ne proizlazi. Ovom odredbom jesu predviđena ograničenja zbog kojih se poslodavac može osloboditi obaveze naknade ovih troškova zaposlenom, ali u konkretnom slučaju tužilac se ne nalazi ni u jednoj od navedenih situacija. Iz ovih razloga, pravilan je zaključak prvostepenog suda da ukoliko tužena državnom službeniku na drugi način nije obezbedila prevoz za dolazak i odlazak sa rada, mora da mu naknadi ove troškove isplatom odgovarajućeg novčanog iznosa.

Suprotno stavu izraženom u pobijanoj presudi, Zakon o policiji i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, propisuju obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza na relaciji od mesta prebivališta (boravišta) do mesta gde policijski službenik redovno obavlja svoje zadatke, odnosno ostvaruje svoju radnu aktivnost, u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju i to bez ograničenja na saobraćaj samo na teritoriji Republike Srbije, kako je pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, te su mu dosuđeni opredeljeni troškovi revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, saglasno odredbi člana 153. i 154. u vezi člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić