Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1267/2019 od 10.05.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se poništi rešenje predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu SU-22-189/16 od 17.10.2016. godine, kojim je utvrđeno da tužilji prestaje pravo na naknadu troškova za odvojen život od porodice zaključno sa 13.10.2016. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu neisplaćenih iznosa za odvojen život od porodice počev od 13.10.2016. godine do 01.12.2016. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, doprinosima za socijalno i zdravstveno osiguranje nadležnim fondovima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima, sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu parničnih troškova za iznos od 105.864,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na druge bitne povrede koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kojem je zasnovana pobijana odluka, tužilja od 01.01.2010. godine obavlja sudijsku funkciju u Apelacionom sudu u Kragujevcu, gde boravi od ponedeljka do petka, a porodica joj živi u ..., gde i ona ima prebivalište. Rešenjem Visokog saveta sudstva od 25.02.2014. godine tužilji je utvrđeno pravo na naknadu za odvojeni život od porodice počev od 21.11.2013. godine. Na osnovu tog rešenja, Apelacioni sud u Kragujevcu je tužilji isplaćivao mesečnu naknadu troškova za odvojen život od porodice koja je iznosila 75% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate. Osporenim rešenjem predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu broj IV-SU-22- 189/16 od 17.10.2016. godine, utvrđeno je da tužilji prestaje pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice, zaključno sa 13.10.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio osporeno rešenje predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu, smatrajući ga nezakonitim iz više razloga. Stanovište prvostepenog suda je da odluka Ustavnog suda, kojom je utvrđena neustavnost člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, koji je u dodatim stavovima 5. i 6. člana 42. predviđao pravo na naknadu za odvojeni život od porodice sudijama sudova republičkog ranga i apelacionih sudova uz utvrđivanje ovog prava od strane Visokog saveta sudstva, ne može da utiče na postojanje samog prava koje tužilji pripada na osnovu člana 5. stav 1. Uredbe o naknadama i drugim troškovima izabranih i postavljenih lica u državnim organima. Takođe, prema stanovištu prvostepenog suda, osporeno rešenje ima diskriminatorsko dejstvo u odnosu na tužilju koja svoju funkciju obavlja van mesta svog prebivališta i time je dovodi u nejednaku situaciju sa sudijama koje funkciju obavljaju u mestu prebivališta, jer pogoršava njen imovinski položaj budući da zbog napredovanja u službi ima troškove odvojenog života koje mora sama da snosi. Pored ovih razloga, dodatni razlog za nezakonitost rešenja predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu prvostepeni sud nalazi u činjenici da rešenje Visokog saveta sudstva, kojim je tužilji utvrđeno pravo na naknadu za odvojeni život počev od 21.11.2013. godine i koje je konačno i pravnosnažno, nikad nije stavljeno van snage drugim rešenjem istog organa.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da sudije koje sudijsku funkciju vrše u sudu za koji su izabrani ne ostvaruju pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice, bez obzira na udaljenost prethodnog mesta rada i prebivališta, već to pravo ostvaruju samo sudije koje su privremeno ili trajno premeštene, odnosno upućene u sud u drugom mestu. Takođe, drugostepeni sud je stanovišta da, s obzirom na pravno dejstvo koje odluke Ustavnog suda imaju prema članu 60. Zakona o Ustavnom sudu, osporeno rešenje predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu ima karakter odluke kojom se obustavlja izvršenje pravnosnažnog pojedinačnog akta - rešenja Visokog saveta sudstva donetog na osnovu zakonske odredbe koja je proglašena neustavnom, te da činjenica da Visoki savet sudstva nije doneo akt kojim bi stavio van snage svoje rešenje nema uticaja na zakonitost i pravilnost rešenja predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari pravilno primenio relevantno materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev, dajući za svoju odluku potpune i jasne razloge koje prihvata ovaj sud, te su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 101/2013), članom 16. izvršena je dopuna člana 42. osnovnog teksta Zakona dodavanjem dva nova stava i to 5. i 6. kojima je propisano da pravo na naknadu za odvojen život od porodice imaju sudije sudova republičkog ranga i apelacionih sudova i da pravo na ovu naknadu utvrđuje Visoki savet sudstva.

Odlukom Ustavnog suda I Uz-92/2014 od 26.05.2016. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“ broj 63/16 od 15.07.2016. godine, utvrđeno je da prethodno citirane odredbe člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Prema odredbi člana 58. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ broj 109/07, 99/11, 18/13 – odluka US, 103/15 i 40/15), kada Ustavni sud utvrdi da zakon nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, taj zakon prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Odredbom člana 60. stav 1. propisano je da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, dok je stavom 3. istog člana propisano da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se.

Naime, donošenjem navedene odluke Ustavnog suda prestao je zakonski osnov da se sudijama sudova republičkog ranga i apelacionih sudova isplaćuje naknada za odvojeni život od porodice, shodno odredbi člana 58. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. To je i bio razlog za donošenje osporenog rešenja predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu, koje nema karakter odluke o ukidanju stečenog prava, nego se radi o rešenju kojim je obustavljeno dalje isplaćivanje naknade za odvojeni život tužilji, odnosno kojim se obustavlja izvršenje pravnosnažnog pojedinačnog akta - rešenja Visokog saveta sudstav od 25.02.2014. godine zasnovanog na neustavnim odredbama Zakona o sudijama, shodno pravilu o pravnom dejstvu odluke Ustavnog suda iz odredbe člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Shodno tome, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je bez uticaja na zakonitost i pravilnost osporenog rešenja činjenica da Visoki savet sudstva nije doneo akt kojim bi stavio van snage svoje rešenje kojim je utvrđeno pravo tužilje na naknadu za odvojeni život od porodice, niti je takvo postupanje u suprotnosti sa Univerzalnom deklaracijom o nezavisnosti sudstva, na koju se poziva revident.

Pored toga, odredbom člana 5. stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima („Službeni glasnik RS“ br. 44/08 – prečišćen tekst i 78/12) propisano je, između ostalog, da pravo na naknadu troškova privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada, gde spadaju troškovi odvojenog života od porodice, ostvaruju izabrana lica shodnom primenom odredaba Uredbe Vlade kojom se uređuje naknada troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, osim odredaba kojima su utvrđeni posebni slučajevi u kojima državni službenik ili nameštenik nema pravo na naknadu za odvojeni život od porodice. Ovo je norma koja upućuje na Uredbu o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 98/07 – prečišćeni tekst), kojom je u članu 45. propisano da se državnom službeniku i namešteniku, zbog privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada, nadoknađuju troškovi selidbe, troškovi poseta porodici i troškovi odvojenog života od porodice. Ova Uredba je novelirana, pa je tako članom 10. stav 2. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 84/15 od 06.10.2015. godine) propisano da državni službenik i nameštenik kome je do dana stupanja na snagu ove Uredbe priznato pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice u skladu sa ranije važećim propisom to pravo ostvaruje do isteka perioda na koji mu je to pravo priznato, a najduže godinu dana od dana stupanja na snagu ove Uredbe.

Osporeno rešenje je doneto pravilnom primenom navedenih normi, jer je utvrđeno da tužilji prestaje pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice zaključno sa 13.10.2016. godine. Takođe, u skladu sa citiranim odredbama navedenih Uredbi Vlade, troškovi za odvojeni život od porodice mogu se priznati sudiji kao izabranom licu samo u slučaju privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada, a ne i u slučaju promene mesta rada zbog izbora za sudiju instanciono višeg suda na konkursu na kojem se dobrovoljno prijavio u cilju karijernog napredovanja.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić