Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3154/23 od 03.08.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete po osnovu teretnskog dodatka za period od 10.11.2014. do 10.11.2017. godine isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog tog iznosa do isplate, kako je bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 174.278,00 dinara i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka pred prvostepenim sudom u iznosu od 160.775,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na članove 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tužene i obavljao je poslove policijskog službenika – pripadnika Odreda žandarmerije Beograd u Kopnenoj zoni bezbednosti po nalogu ovlašćenog lica. Tužena nije isplatila tužiocu naknadu za rad i boravak na terenu. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen je terenski dodatak u visini od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi RS za svaki dan boravka tužioca kao policijskog službenika na terenu (ukupno 186 dana), prema kriterijumima iz člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 25/15), što za utuženi period iznosi ukupno 285.500,70 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev smatrajući da tužilac osnovano potražuje isplatu uvećane plate po osnovu troškova rada i boravka na terenu, jer je u utuženom periodu nesporno obavljao dužnosti u Kopnenoj zoni bezbednosti po nalogu ovlašćenog lica, primenjujući odredbe Zakona o policiji i Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenika, koje su bile u primeni u spornom periodu, člana 43. stav 1.Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07... 84/15) i člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015).Stanovište prvostepenog suda je bez značaja to što se tužilac pre podnošenja tužbe u ovoj parnici nije obraćao tuženoj radi isplate predmetne naknade i što nije vodio upravni spor.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da o naknadi troškova rada i boravka na terenu ne odlučuje sud, već rukovodilac državnog organa u upravnom postupku. Kako se tužilac pisanim putem nije obratio rukovodiocu organa radi ostvarivanja tog prava, zaključak tog suda je da ne može sa uspehom ostvariti pravo na isplatu naznačenih troškova u sudskom postupku, pozivajući se na član 140. Zakona o državnim službenicima i Zakon o upravnim sporovima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepena presuda doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema odredbama članova 43. stav 1. i 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br.86/2007, 93/2007, 98/2007, 84/2014 i 84/15), rad na terenu jeste rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u visini od 3% prosečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za statistiku.

Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike („Službeni lasnik RS“ br.18/2011 i 46/2014) ugovoreno je pravo zaposlenog na naknadu troškova rada i boravka na terenu (član 33.), a odredbom člana 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 70/2015) predviđeno je da se na prava i obaveze policijskih službenika kada je to za njih povoljnije primenjuju odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Prema odredbi člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015) zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koji iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike Srbije prema poslednjem konačnom objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate, a sve u vezi člana 17. Zakona o državnim sužbenicima („Službeni glasnik RS“ br.79/2005...157/2020). U skladu sa odredbom člana 256. stav 1.Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05), opšti, posebni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kod poslodavca primenjuju se neposredno i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja kolektivnog ugovora bili učesnici kolektivnog pregovaranja.

U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva je naknada troškova za boravak na terenu – terenskog dodatka u visini 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog (u privredi) RS za svaki dan boravka tužioca kao policijskog službenika na terenu za period od 10.11.2014. do 10.11.2017. godine. Utvrđeno je da tužiocu kao pripadniku žandarmerije u spornom periodu nije isplaćivan terenski dodatak kao naknada za rad i boravak na terenu i ova naknada mu osnovano pripada na osnovu člana 147b ranije važećeg Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br.101/05...64/2015) i člana 47. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Sl. glasnik RS“, br.22/15 koji je stupio na snagu 07.03.2015. godine, sa Aneksom objavljenim u „Sl. glasniku RS“, br.70/15 koji je stupio na snagu 20.08.2015. godine) u visini određenoj prema članu 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Sl. glasnik RS“ br.25/15...50/15) i članu 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07, 84/15), koji propisi se do 05.02.2016. godine kao dana stupanja na snagu važećeg Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ br.6/16 sa izmenama) primenjuju shodno članu 169. ranijeg zakona, a za period posle toga na osnovu člana 188. u vezi člana 250. važećeg zakona, kao i navedena Uredba i Posebni kolektivni ugovor za državne organe.

Kako je predmet parnice imovinskopravni zahtev radi naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka realizovanog faktičkim radom izvan službenih prostorija i boravkom na terenu po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada, to su se stekli uslovi za isplatu naknade troškova po navedenom osnovu, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Tuženi poslodavac je u obavezi da neposredno primenjuje poseban kolektivni ugovor (važeći u spornom periodu) donet u skladu sa zakonom i odredbe Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika kojim su predviđeni uslovi i parametri za određivanje visine tih troškova, usled čega prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem pisanog zahteva nije uslov za pokretanje sudskog postupka. Prema tome, da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno (protiv kod pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u uporavnom sporu) nije od uticaja na obavezu isplate naknade terenskog dodatka, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Imajući u vidu da je tužena svojim nepravilnim radom (neisplaćivanjem naknade po osnovu terenskog dodatka u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da mu ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu.

Kako je povodom revizije tužioca preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tužene, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima tako što je potvrđena odluka o troškovima postupka iz prvostepene presude, a odbijen zahtev tužene da joj se naknade troškovi drugostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od strane punomoćnika advokata u iznosu od 27.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik“ br. 43/2023, koja se primenjuje od 03.06.2023. godine), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 31.020,00 dinara i odluku po reviziji 46.530,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković