Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. i 441 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu od 10.01.2018. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme zbog povećanog obima posla za vremenski period od 10.01.2018. godine do 10.02.2018. godine, na poslovima ... . Tužiocu je nakon toga aneksima ugovora o radu (ukupno 8) sukcesivno produžavan radni odnos na određeno vreme, zbog privremeno povećanog obima posla, sve do 25.12.2019. godine, kada mu je rešenjem tuženog od 24.12.2019. godine prestao radni odnos usled isteka roka na koji je zasnovan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za prerastanje tužiočevog radnog odnosa kod tuženog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, predviđeni odredbom člana 37. stav 6. Zakona o radu, jer je tužilac bez prekida kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme u ukupnom trajanju kraćem od 24 meseca, počev od 10.01.2018. godine zaključno za 25.12.2019. godine, sa kojim datumom mu je rešenjem tuženog prestao radni odnos na određeno vreme kod tuženog, usled isteka roka na koji je zasnovan, te da nakon tog datuma tužilac nije nastavio da radi kod tuženog najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen. Bez uticaja je činjenica da je tuženi nakon prestanka radnog odnosa tužioca na tim poslovima zaposlio druga lica, jer poslodavac saglasno svojim potrebama i organizaciji rada samostalno procenjuje kada je potrebno angažovanje dodatne radne snage i odlučuje o načinu njihovog angažovanja. Kako nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiočevog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme, to tužilac neosnovano zahteva poništaj rešenja od 25.12.2019. godine, imajući u vidu da je tužiocu, saglasno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu, radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca sadržine kao u stavu prvom izreke prvostepene presude.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05... 75/14) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom dva istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan, ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima, ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom šest navedenog člana 37. predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Odredbom člana 175. tačka 1. istog Zakona propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan.

Iz navedenog proizlazi da postoje dve situacije koje dovode do transformacije ugovora o radu na određeno vreme. U prvom slučaju radi se o situaciji da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme ukoliko je zaposleni zasnovao radni odnos protivno odredbama u kojima zakon predviđa uslove i dozvoljene slučajeve zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme. Druga situacija koja dovodi do preobražaja nastupa u slučaju da zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen.

U konkretnom slučaju, tužilac je radio kod tuženog po osnovu više zaključenog ugovora o radu na određeno vreme i više aneksa ugovora o radu, na poslovima „...", i to počev od 10.01.2018. godine zaključno za 25.12.2019. godine, kada mu je rešenjem tuženog od 24.12.2019. godine radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa jer je tužilac kod tuženog radio u periodu kraćem od 24 meseca, odnosno nije nastavio da radi kod tuženog najmanje pet dana nakon isteka 24 meseca od zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme. Suprotno navodima revizije, tuženi je sa tužiocem zaključivao više ugovora o radu na određeno vreme, odnosno aneksa ugovora, u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, a ukupno svi ugovori nisu bili trajanja dužeg od 24 meseca, u smislu odredbe člana 37. stav 2. Zakona o radu, zbog čega u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonom predviđen uslov za preobražaj radnog odnosa, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je ugovor o radu zaključen suprotno odredbi člana 37. Zakona o radu budući da su poslovi ko je tužilac obavaljao po svom karakteru stalni poslovi, i da je za njima postojala potreba. Naime, u članu 37. stavu 1. jasno se navodi da se ugovor na određeno vreme može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima, opravdanih rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja. Dakle, radi se o objektivnim kriterijumima čija se ispunjenost procenjuje u svakom konkretnom slučaju, te nije isključena mogućnost da to budu i stalni poslovi čiji je obim privremeno uvećan ili se javila potreba za njihovim obavljanjem u kraćem roku. U konkretnom slučaju poslovi koje je tužilac obavljo nisu ocenjeni kao poslovi koji ne ispunjavaju objektivne kriterijume za njihovo obavljanje na određeno vreme, niti je do takvog utvrđenja sud došao tokom postupka, pa se ne radi o zaključenju ugovora o radu suprotno odredbama zakona i time nisu ispunjeni uslovi za njegovu transformaciju u ugovor o radu na neodređeno vreme ni po tom osnovu.

Osim toga, tužilac je kod tuženog bio radno angažovan po ugovorima o radu na određeno vreme, u periodu kada on, kao korisnik javnih sredstava, prema Zakonu o budžetskom sistemu, nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu, čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br.108/13 – koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine) i kasnijim izmenama i dopunama, kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme.

Iz izloženih razloga, nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos.

Imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njegov zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kod navedenog, nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, te ove navode Vrhovni sud ne uzima u razmatranje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić