Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, dr Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Spomenke Zarić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Jelena Rajačić, advokat iz ..., protiv tuženih ĐĐ, čiji je punomoćnik Ljiljana Popadić, advokat iz ... i EE, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog ĐĐ izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 731/19 od 07.08.2019. godine, u sednici održanoj 12.12.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog ĐĐ izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 731/19 od 07.08.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenim.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog ĐĐ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 731/19 od 07.08.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1 242/17 od 03.12.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1 242/17 od 23.05.2019. godine, stavovima prvim, trećim, petim i sedmim izreke obavezani su tuženi da tužiocima za period od 01.05.2014. godine do 31.08.2015. godine solidarno isplate i to: tužiocu AA na ime naknade za ishranu u toku rada 77.887,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 31.445,13 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine; tužiocu BB na ime naknade za ishranu u toku rada 75.880,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 30.947,32 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine; tužiocu VV na ime naknade za ishranu u toku rada 74.429,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 30.276,88 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine; tužiocu GG na ime naknade za ishranu u toku rada 77.993,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 31.950,87 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine i tužiocu DD na ime naknade za ishranu u toku rada 74.145,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 30.528,43 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine, kao i da svim tužiocima solidarno isplate na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora od po 28.433,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i od po 1.641,18 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine. Stavovima drugim, četvrtim, šestim, osmim i desetim izreke obavezan je tuženi EE da tužiocima za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine isplati i to: tužiocu AA na ime naknade za ishranu u toku rada 70.445,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 15.702,78 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine; tužiocu BB na ime naknade za ishranu u toku rada 73.332,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 16.975,18 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine; tužiocu VV na ime naknade za ishranu u toku rada 68.899,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 15.607,43 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine; tužiocu GG na ime naknade za ishranu u toku rada 74.242,19 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 16.949,23 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine i tužiocu DD na ime naknade za ishranu u toku rada 76.435,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i 17.471,30 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine, kao i da svim tužiocima isplati na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora od po 28.433,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine pa do isplate i od po 6.478,17 dinara na ime zakonske zatezne kamate za navedeni period obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog davanja do 03.05.2018. godine. Stavom jedanaestim izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove postupka od 357.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 731/19 od 07.08.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je preinačena prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda P1 242/17 od 23.05.2019. godine i odbijen zahtev za naknadu troškova postupka preko 291.500,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijene su žalbe tuženih u ostalom delu i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi ĐĐ je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pobijanom presudom, odlučeno je o isplati tužiocima troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, te su tuženi solidarno obavezani da navedene naknade sa pripadajućim zateznim kamatama plate tužiocima za period od 01.05.2014. godine do 31.08.2015. godine, dok je za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine tuženi EE obavezan da navedene naknade plati tužiocima sa pripadajućim zateznim kamatama. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužilaca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, ali i o solidarnoj obavezi tuženih za period do 31.08.2015. godine. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima je odbijen zahtev tužilaca u odnosu na iste tužene, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, kao i odluke Ustavnog suda Už 2598/11 od 07.03.2013. godine i Už 5886/11 od 27.02.2014. godine, ne predstavljaju odluke donete u istoj pravnoj stvari i sa istim činjeničnim stanjem, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a odlukama Ustavnog suda Už 2598/11 o pravu na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u, kod kojih je ovo pravo regulisano drugim posebnim zakonom i na drugačiji način u odnosu na zaposlene kod tuženih. Odluka Ustavnog suda Už 5866/11 zasnovana je na drugačijem činjeničnom stanju, jer se potraživanje u odnosu na tuženu ĐĐ odnosi na period do 31.12.2010. godine, kada su bili na snazi drugi opšti akti ovog tuženog u odnosu na period potraživanja u ovoj pravnoj stvari. Ostale odluke nižestepenih sudova koje su dostavljene uz revizije, a koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate tužiocima na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora podneta je 15.06.2017. godine, a podneskom od 25.05.2018. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ceni se u odnosu na svakog tužioca pojedinačno. S obzirom da oni nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pobijana vrednost spora po reviziji tuženog ĐĐ u odnosu na tužioca AA je 149.407,37 dinara, u odnosu na tužioca BB je 146.902,29 dinara, u odnosu na tužioca VV je 144.781,39 dinara, u odnosu na tužioca GG je 150.018,84 dinara, a u odnosu na tužioca DD je 144.748,47 dinara. Ovi pojedinačni iznosi, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavljaju dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić