U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, dr Ilije Zindovića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Rajčević, advokat iz ..., protiv tužene Srednje škole „Sveti Sava“ iz Sombora, koju zastupa Pravobranilaštvo Grada Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2939/22 od 10.08.2022. godine, u sednici veća održanoj 21.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2939/22 od 10.08.2022. godine, stava prvog izreke (kojim je delimično preinačena u odbijajućem delu presuda Osnovnog suda u Somboru P1 804/19 od 30.03.2022. godine).

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2939/22 od 10.08.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, u preostalom delu.

ODBACUJE SE revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2939/22 od 10.08.2022. godine, u preostalom delu.

ODBIJAJU SE zahtevi parničnih stranaka za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 804/19 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski i međugradski prevoz, isplati ukupan iznos od 468,56 dinara sa zateznom kamatom počev od 30.03.2021. godine do isplate, kao i da tužiocu na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski i međugradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa julom 2018. godine, isplati ukupan iznos od 66.768,00 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zateznom kamatom, kao u njegovom sadržaju.

Stavom drugim izreke, delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski i međugradski prevoz isplati 468,56 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski i međugradski prevoz isplati 60.288,00 dinara, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa julom 2018. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom četvrtim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev u delu potraživanja zatezne kamate počev od 30.03.2021. godine do isplate, na iznos obračunate zatezne kamate od 468,56 dinara zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski i međugradski prevoz. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 152.162,84 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2939/22 od 10.08.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa junom 2018. godine, pored dosuđenih iznosa, isplati još i pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju, kao i da tužiocu na dosuđeni iznos od 468,56 dinara na ime zatezne kamate zbog docnje u isplati naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati zateznu kamatu od 30.03.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 116.494,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, žalba tužene je odbijena u preostalom delu i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu i preostalom delu odluke o naknadi troškova postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odluči u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kao o izuzetno dozvoljenoj.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ocenjujući dozvoljenost revizije u odnosu na preinačujući deo pobijane presude, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, našao da je revizija tužene u tom delu dozvoljena, a primenom člana 408. ZPP da revizija u tom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u radnom odnosu kod tužene, njegovo mesto stanovanja je u ..., a mesto rada u Somboru. Udaljenost od adrese stanovanja tužioca do autobuske stanice u ... je oko 1,5km, a udaljenost autobuske stanice u Somboru do mesta rada (sedišta tužene) je oko 800m. U spornom periodu (od 01.10.2016. godine do 31.07.2018. godine) tužilac je na posao dolazio autobusom, a nekada sa kolegom automobilom.

Gradsko veće Grada Sombora je u decembru 2015. godine donelo Zaključak o visini cene radničke mesečne karte u javnom saobraćaju prema cenovniku AD „Severtrans“ Sombor i u skladu sa ugovorom kojim je AD „Severtrans“ Sombor ovlašćeni prevoznik na teritoriji Grada Sombora. Takođe, gradonačelnik Grada Sombora je zaključio Ugovor o poveravanju javnog linijskog prevoza putnika na teritoriji Grada Sombora. Odeljenje za obrazovanje je donelo Uputstvo za obračun putnih troškova za zaposlene u predškolskoj ustanovi, osnovnim i srednjim školama i to da se troškovi prevoza radnika imaju računati u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, a prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisutnosti na radu. Relacije prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih kod tuženog pokriva prevoznik AD „Severtrans“ Sombor koji u svom cenovniku, pored utvrđene pojedinačne karte za jedan pravac, ima iskazano nekoliko vrsta mesečnih pretplatnih karata za radnike. Mesečna karta, bez obzira kojoj vrsti pripada, omogućuje prevoz zaposlenom za svaki dan u mesecu, bez obzira da li su radni ili ne. Deo nekih pravaca pokriva ''Apatintrans'' d.o.o. Apatin. Prva katergorija mesečne karte iskazana u cenovniku naslovljena je sa „markica bez popusta“ i utvrđena je kao proizvod cene povratne pojedinačne prevozne karte za određenu relaciju i uprosečenog broja radnih dana od 22 na nivou jednog meseca. Pored toga što je ovakva vrsta mesečne karte već umanjena, jer je svedena na 22 dana u obračunu, a odnosi se na ceo mesec, ona predstavlja u osnovi i obračunsku kategoriju na koju se primenjuju dodatna umanjenja od 20% ili 40% u zavisnosti kako se pravo na mesečnu kartu ostvaruje. Druga kategorija mesečne karte je mesečna karta koja u cenovniku imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“. Stoji napomena da se radi o „radničkoj karti za uplatu preko računa“. U konkretnom slučaju za ostvarivanje ovakvog popusta neophodno je da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor, što omogućuje poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte, već da može dug da plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala zaključen ovakav ugovor sa prevoznikom. Treća kategorija mesečne karte je mesečna karta koja je u cenovniku iskazana kao „markica za sve građane sa 40% popusta“ uz koji stoji napomena „radnička za avansnu uplatu“. Popust od 40% moguće je ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na račun prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred. Cene karata prevoznika AD „Severtrans“ Sombor nisu se menjale tokom spornog perioda, a utvrđene su i cene karata na relaciji Apatin – lokal. Tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima. Grad Sombor nije zaključio Ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor za prevoz zaposlenih u školama. Tužena je u spornom periodu obračun i isplatu naknade troškova za odlazak i povratak sa rada vršila na način da je mesečni iznos pretplatne karte „markica za radnike sa 20% popusta“ delila sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos množila sa brojem evidentiranih dana dolazaka zaposlenog na rad. Takođe, tužena je ovako obračunatu naknadu troškova prevoza isplaćivala sa kašnjenjem. Tužena je tužiocu za sporni period od 01.10.2016. do 31.07.2018. godine isplatila naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u ukupnom iznosu od 164.352,00 dinara. Veštačenjem je utvrđena visina zatezne kamate zbog docnje u isplati premetnih troškova u iznosu od 468,56 dinara. Veštačenjem je utvrđna razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u tri varijante. U prvoj, obračun je vršen spram broja dolazaka i pojedinačne prevozne karte na relaciji Sombor-lokal, Sombor - Apatin i Apatin-lokal i razlika naknade troškova prevoza prema navedenoj varijanti iznosi 66.768,00 dinara, prema kojoj je tužilac opredelio tužbeni zahtev. U drugoj, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta, a prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza takođe iznosi 66.768,00 dinara. U trećoj varijanti, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte sa 20% popusta, a prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza iznosi 60.288,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan i isti delimično usvojio, smatrajući da tužiocu pripada naknada troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Prvostepeni sud smatra da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte, kako predviđa ugovor o radu, a koji predstavlja konkretizaciju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. U skladu sa tim, sud je prihvatio metodologiju obračuna koju je veštak izneo u varijanti tri svog nalaza, pa je kao mesečnu kartu uzeo visinu zbira pojedinačnih karata za datu relaciju prema evidentiranim danima dolaska na rad sa 20% popusta za svaki konkretan mesec, a najviše do napred opisane visine mesečne karte, koja se realno može i kupiti. Takođe, prvostepeni sud je ocenio osnovanim i zahtev tužioca za isplatu obračunate kamate u iznosu od 468,56 dinara zbog docnje u isplati naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za utuženi period, na osnovu čl. 324 ZOO, dok je istovremeno odbio zahtev za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos obračunate kamate, s pozivom na odredbu čl.279 st.1 ZOO, nalazeći da bi usvajanje takvog zahteva bilo u suprotnosti s načelom zabrane anatocizma.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i dosudio razliku predmetne naknade troškova utvrđene prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pri tome, bez uticaja je činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu ni mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ Sombor. Ovo stoga što je u toku postupka, na osnovu iskaza direktora saobraćaja ''Severtrans'' a.d. utvrđeno da se navedena cena koristi kao obračunska kategorija odnosno osnova za utvrđivanje svih ostalih pretplatnih karata sa popustima, a koju je i tužena koristila prilikom obračuna obračunavanja naknade troškove prevoza zaposlenima. Pored toga, drugostepeni sud je preinačio pobijanu presudu i u delu odbijajućeg dela koji se odnosi na zateznu kamatu na dosuđeni iznos obračunate kamate zbog docnje u isplati troškova prevoza, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca u ovom delu nalazeći da zatezna kamata predstavlja sporedno potraživanje sve dok dužnik ne ispuni glavnu novčanu obavezu (što je u konkretnom slučaju i učinjeno), nakon čega postaje samostalno potraživanje koje može biti utuženo i na koje poverilac, u skladu sa članom 279. st. 2 ZOO, može zahtevati zateznu kamatu od dana utuženja do isplate.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i odredbe člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika našao da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, i to u visini utvrđenoj prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pravilno drugostepeni sud nalazi da je bez uticaja činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ na šta tužena ukazuje u reviziji. Ovo je bez uticaja jer poslodavac sa prevoziocem nije zaključio ugovore koji bi omogućili kupovinu karata sa popustom.

Pravilna je odluka drugostepenog suda i u delu koji se odnosi na isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos obračunate kamate zbog docnje u isplati troškova dolaska na rad i odlaska sa rada jer je doneta pravilnom primenom prava iz čl. 279. st.2 ZOO.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu posebna revizija tužene je izjavljena protiv potvrđujućeg dela pobijane presude, zbog pogrešene primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, te da nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarih troškova za dolazak i odlazak sa rada koji se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu. Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti (član 403. stav 1. i 2.), a odredbom člana člana 441. istog zakona je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 05.11.2019. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom da tužena nije uspela u postupku po reviziji, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi tužioca na ime sastava odgovora na reviziju i sudske takse za odgovor ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković