Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2008/13 od 20.03.2013. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je u celosti odbijen tužbeni zahtev tužilje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 40/13 od 26.02.2014.godine nije predloženo odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu tužilja je blagovremeno izjavila žalbu.

Prema članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09).

Naime, prema tom zakonu, žalba kao pravni lek se može izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu (član 355. ZPP) i protiv rešenja prvostepenog suda (član 385. ZPP).

Imajući u vidu da Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, ne predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, to je izjavljena žalba nedozvoljena.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 411. u vezi člana 373. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke rešenja.

Međutim, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa posle donošenja odluke Ustavnog suda U 63/07 od 20.12.2010. godine kojom je utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija – neustavna i da bi se ujednačila sudska praksa budući da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojima je tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje zavodskih sankcija donosili različite odluke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je raspoređena na radno mesto lekar specijalista psihijatar u odseku „B“ za obavezno lečenje, rehabilitaciju i resocijalizaciju hroničnih psihijatrijskih bolesnika u službi za zdravstvenu zaštitu, razvrstana u zvanje samostalnog savetnika. Rešenjem tužene broj 121-619-05-1 od 01.01.2007. godine tužilja je raspoređena u VII platnu grupu, prvi platni razred sa koeficijentom u visini od 3,16 uvećanim za 10 % po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, sa stepenom uvećanja 12/16 tako da ukupan koeficijent iznosi 3,48. Rešenjem tužene broj 121-619-05-1 od 01.05.2009. godine tužilji je utvrđen novi koeficijent u visini od 3,32 uvećan za 30 % po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, sa stepenom uvećanja 12/16 tako da ukupan koeficijent iznosi 4,32 za ubuduće, počev od 01.05.2009. godine. Rešenja su doneta na osnovu čl. 7, 8. i 9. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata Uprave za izvršenje zavodskih sankcija. Odlukom Ustavnog suda U 63/07 od 20.12.2010. godine utvrđeno je da odredba člana 7. stav 3. navedene Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija nije u skladu sa Ustavom i zakonom. Razlika pripadajuće zarade utvrđena je na osnovu izveštaja tužene o visini isplaćene zarade i zarade koju bi tužilja ostvarila sa uvećanim koeficijentom, odnosno razlici koja bi joj pripala u periodu od 01.01.2007.godine do 01.05.2009.godine i to na iznos od 360.880,82 dinara,

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilja ima pravo na naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je šteta prouzrokovana donošenjem neustavnog akta od strane Vlade, pa je tužena obavezana da tužilji na ime naknade štete za period od 01.01.2007. godine do 01.05.2009. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa i pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje navodeći da je tužena postupala u skladu sa odredbama važeće Uredbe kada je tužilji isplaćivala umanjen koeficijent (10%), a da je tužilja u smislu odredbe člana 61. Zakona o Ustavnom sudu imala pravo da traži izmenu pojedinačnog akta, odnosno navedenih rešenja, a ne da sudu podnosi tužbu za naknadu štete.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud odlučujući o tužbenom zahtevu pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, prema članu 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br.85/05), direktoru uprave i zaposlenima staž osiguranja se može računati u uvećanom trajanju, tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranja, da se licima iz stava 1. ovog člana koeficijent uvećava srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja do 30 %, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuje ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja.

Kako član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“, br.16/07) na osnovu koje je uvećanje koeficijenta tužiocu bilo 10 % umesto 30 % kako je to predviđeno zakonom, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda broj U 63/2007 od 20.12.2010. godine, jer je Vlada Uredbom uredila razlike u zvanjima i koeficijentima za državne službenike u upravi koja mogu biti predmet samo zakonskog uređenja i to Zakona o izvršenju krivičnih sankcija kao posebnog zakona, što se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda smatra nepravilnom radom organa, tužena je na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima dužna da naknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužilji utvrđen manji koeficijent za obračun plate od onog utvrđenog zakonom.

Stoga, pogrešan je stav Apelacionog suda u Beogradu da je tužilja nepravilno koristila sudsku zaštitu podnošenjem tužbe redovnom sudu, a da prethodno nije koristila pravno sredstvo propisano članom 61. Zakona o Ustavnom sudu, jer da bi se koristio ovaj propisani pravni put neophodno je postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, u konkretnom slučaju o nepriznavanju prava na traženo uvećanje koeficijenta, koji nije donet. Osim odluke o utvrđivanju koeficijenta od 01.01.2007. godine na osnovu koje je vršen obačun isplate plate tužilji do 01.05.2009. godine kada joj je za ubuduće priznat uvećani koeficijent, ni Ustavni sud nije donosio odluku o načinu otklanjanja posledice navedene neustavne Uredbe, niti je Vlada Republike Srbije, kao organ tužene, u okviru svojih ovlašćenja obezbedila izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužilji. Zato tužilja ima pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete redovnom sudu, a o zahtevu ove tužbe nadležan je da odluči sud opšte nadležnosti u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević, s.r.