Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1738/2018 od 17.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2937/15 od 13.12.2017. godine u prvom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2937/15 od 13.12.2017. godine u drugom stavu izreke i tužba u tom delu odbačena kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su blagovremeno izjavile obe stranke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije tužioca i tužene osnovane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene po konkursu iz 2008. godine a prijavljen je na osiguranje kod Republičkog fonda za penzijsko i invaldsko osiguranje dana 08.02.2010. godine. Tužilac nema rešenje o zasnivanju radnog odnosa. Posao je obavljao na teritoriji Kosova i Metohije tako što je starešinama usmenim putem prosleđivao informacije i izveštaje. Platu za svoj rad primao je do kraja maja 2013. godine. Osiguranje tužioca kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje prestalo je 31.05.2013. godine, zbog prestanka radnog odnosa usled odsustva sa rada dužeg od šest meseci. Rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu nije dostavljeno, a njegova radna knjižica i dalje se nalazi kod tužene. Od nadređenih tužilac nije dobio objašnjenje o razlozima zbog kojih je plata prestala da mu se isplaćuje. Ukupna visina neplaćene zarade tužiocu u periodu od juna 2013. do juna 2017. godine iznosi 1.486.828,87 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 08.02.2010. godine, jer tužena nije dokazala da mu je radni odnos prestao - nije dostavila rešenje o prestanku radnog odnosa, pa je zato primenom članova 104. stav 1. i 110. stav 1. Zakona o radu obavezao tuženu na isplatu zarade koje tužiocu nisu plaćene u označenom vremenskom periodu.

Odlučujući o žalbi tužene drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odluke o zahtevu za isplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa, sa pozivom na član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i član 164. Zakona o radu, uz obrazloženje da je tužilac i dalje u radnom odnosu i da je tužena dužna da mu nadoknadi štetu koju je prouzrokovala ne isplatom zarade bez pravnog osnova. Međutim, po nalaženju tog suda, tužilac nema pravni interes da na osnovu člana 194. stav 2. ZPP traži utvrđenje da je u radnom odnosu, jer ne postoji rešenje o prestanku radnog odnosa niti mu je vraćena radna knjižica. Iz tog razloga drugostepeni sud je, primenom člana 387. stav 1. tačka 4. ZPP, ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme i u tom delu odbacio tužbu.

Osnovano se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tužioca ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 194. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema članu 194. stav 1. i 2. ZPP, tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ako ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa. Shodno članu 195. stav 1. ZPP, ako odluka u sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos ili je u toku parnice postao sporan, tužilac može pored postojećeg zahteva da istakne i zahtev za utvrđenje da takav odnos postoji, odnosno da ne postoji, ako je sud pred kojim teče parnica nadležan za takav zahtev (incidentni - prejudicijelni zahtev za utvrđenje).

Tužilac je podnetom tužbom tražio isplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa - neplaćenih zarada od juna 2013. godine. Pošto je tužena osporila ovaj zahtev i tvrdnjom da je radni odnos tužioca prestao 31.05.2013. godine i da je sa tim danom odjavljen sa obaveznog osiguranja kod Republičkog fonda za penzijsko i invaldsko osiguranje, tužilac je podneskom od 09.09.2016. godine postavio incidentni - prejudicijelni zahtev za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme. Suprotno pravnom shvatanju drugostepenog suda o nepostojanju pravnog interesa tužioca za postavljanje takvog zahteva, Vrhovni kasacioni sud smatra da njegov pravni interes postoji jer mu tužena osporava pravo na isplatu zarade tvrdnjom da mu je radni odnos prestao i da je odjavljen sa obaveznog osiguranja kod nadležnog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta u delu kojim je ukinuta presuda prvostepenog suda i odbačena tužba u pogledu zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa, pa sledstveno tome ista presuda je morala biti ukinuta i u pogledu odluke o novčanom potraživanju tužioca jer je za pravilnu primenu materijalnog prava bitno utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca, i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će ponovo odlučiti o žalbi tužene, imajući u vidu da ista ne sadrži razloge i da se u tom slučaju ispitivanje prvostepene presude ograničava samo na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka zato što zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 415. stav 1. i člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić