Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić, Božidara Vujičića, Spomenke Zarić i Snežane Andrejević, članova veća, u parnici tužioca R.Ž. iz S., čiji je punomoćnik M.G., advokat iz S., protiv tuženog AD S. Fabrika ulja i biljnih masti iz S., čiji je punomoćnik D.D.J., advokat iz B., radi poništaja aneksa ugovora i isplati, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2689/15 od 18.11.2015. godine, u sednici održanoj 14.04.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2689/15 od 18.11.2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2689/15 od 18.11.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 1591/13 od 17.06.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da su ništave odredbe čl. 2, 3, 4, 5, 6, 7, 12, 13 i 14. Aneksa ugovora o radu broj 01-310/117 od 17.02.2012. godine, koje nisu u saglasnosti sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivredne, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede Srbije, te da je ništava i bez pravnog dejstva izjava potpisana od strane tužioca broj 01- 311/65 od 23.02.2012. godine kojom se tužilac odriče prava na primenu Posebnog kolektivnog ugovora. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu za period od 01.02.2012. godine do 31.12.2012. godine isplati razliku između isplaćene i pripadajuće zarade, kao i razliku između isplaćenog i pripadajućeg regresa za godišnji odmor i razliku između isplaćenih i pripadajućih troškova za ishranu u toku rada od ukupno 310.450,04 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.07.2015. godine do isplate, kao i 100.690,89 dinara na ime pripadajuće zakonske zatezne kamate na glavni dug obračunate do 24.07.2015. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka od 175.010,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2689/15 od 18.11.2015. godine, žalba je delimično usvojena i prvostepena presuda u pogledu odluke o troškovima postupka preinačena, tako što je dosuđeni iznos troškova postupka od 175.010,00 dinara snižen na 170.250,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14).

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP, u vezi člana 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14, sa primenom od 31.05.2014. godine), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca da se utvrdi da su ništave pojedine odredbe Aneksa ugovora o radu broj 01-310/117 od 17.02.2012. godine, kao i isplati razlike između isplaćene i pripadajuće zarade. Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu da materijalno pravo, kao ni pravno shvatanje na kojem je zasnovana pobijana odluka, nisu u suprotnosti sa pravnim stavom izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, a drugačija odluka ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 18.05.2012. godine, radi poništaja aneksa ugovora o radu. Vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi je 12.000,00 dinara. Podneskom od 26.08.2014. godine tužilac je preinačio tužbu tako što je tražio isplatu od ukupno 310.450,04 dinara na ime glavnog duga i 100.690,89 dinara na ime obračunate kamate.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih sporova. Međutim, odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, pa van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim o dopuštenosti ovog pravnog leka, a prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP (u vezi člana 13. stav 2. i člana 23. stav 1. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku - „Službeni glasnik RS“, broj 55/14), propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Naime, iako tužilac traži zaštitu prava iz radnog odnosa, ne radi se o parnici iz radnih sporova u smislu člana 441. ZPP (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je 310.450,04 dinara, što na dan podnošenja odnosno preinačenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost od 2.637,30 evra. Imajući u vidu navedeno i kako pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja odnosno preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.