U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jasmina Stojiljković, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Tržnica” iz Niša, čiji je punomoćnik Milena Stojanović, advokat iz ..., radn utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3231/20 od 27.11.2020. godine , u sednici veća održanoj 02.06.2022. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3231/20 od 27.11.2020. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg  suda u Nišu P1. 1/20 od 01.07.2020. godnne, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi JKP „Tržnica“ Niš izvršio diskriminaciju prema tužiocu, tako što je bez ikakvog razloga samo njemu uskratiio korišćenje mobilnih telefona u periodu od 16.05.2016. godine do 09.10.2017. godine, a koji mobilni telefoni su predati ostalim zaposlenima dana 16.05.2017. godnne, shodno Ugovoru o pružanju usluta mobile telefonije broj 1313/2016 koji je zaključen dana 16.05.2016. godine između tuženog kao naručioca i Preduzeća za telekomunikacije „Telekom Srbija“ i Odluci tuženog o raspodeli budžeta za nabavku mobilnih telefona broj 2094-1/2016 od 28.07.2016. godine, i da se zabrani tuženom JKP „Tržnica” Niš da ubuduće vrši radnje diskriminacije prema tužiocu, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 69.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3231/20 od 27.11.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i navedena prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom izreke, a preinačena je odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 180.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011 ... 18/2020) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Jedino bitne povrede postupka predviđene u članu 407. stav 1. ZPP mogu biti dozvoljeni razlog za reviziju. Bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP može biti razlog za reviziju samo pod uslovom da je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Ovde te povrede nema. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene neke od odredaba parničnog postupka. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, te u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Revizijom se ne može osporavati utvrđeno činjenično stanje. U članu 407.stav 2. ZPP izričito je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je diplomirani … sa zasnovanim radnim odnosom kod tuženog od 2003. godine. Ugovorom o radu od 01.11.2009. godine tužilac je raspoređen na radno mesto „...“ sa koeficijentom osnovne zarade 4,50. Aneksom ugovora o radu od 10.10.2012. godine tužilac je premešten na radno mesto sa nižim koeficijentom. Ovaj aneks ugovora je poništen pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2725/12 od 25.04.2013. godine i tuženi obavezan da tužioca rasporedi na druti odgovarajući posao sa istom vrstom i stepenom stručne spreme, koji su utvrđeni ugovorom o radu. Tužilac je zbog nepostupanja tuženog po presudi pokrenuo izvršni postupak, u kojem su tuženom izrečene tri novčane kazne u periodu od 18.09.2015. godine do 06.02.2017. godine.

U ovom postupku je utvrđeno da je tužilac sa tuženim zaključio Aneks broj 2 ugovora o radu od 21.03.2013. godine u pogledu radnog mesta „...“, za koje se tužiocu zarada obračunava i isplaćuje, da ovaj aneks tužilac nije osporavao, a da poslove ovog radnog mesta tužilac nije obavljao u vreme vršene raspodele mobilnih telefona zaposlenima kod tuženog u 2016. godini, niti kojeg drugog rukovodećeg radnog mesta. Utvrđene su i činjenice koje su dovele do sporne situacije sa dodelom mobilnog telefona tužiocu, i to da je za tuženog doneta obavezujuća Odluka o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu javnog sektora Grada Niša u 2015. godini, da je tuženi u cilju racionalizacije i usklađivanja broja zaposlenih doneo Pravilnik o reorganizaciji i sistematizaciji poslova od 01.03.2016. godine, da je zbog promene procesa i organizacije rada u preduzeću, tužiocu kao i ostalim zaposlenima dostavljena ponuda za zaključenje Aneksa ugovora o radu, da je tužilac 13.04.2016. godine primio obaveštenje o ponudi za zaključenje Aneksa ugovora o radu za radno mesto „...“, koje nije potpisao i sa poslodavcem nije zaključio ponuđeni Aneks ugovora o radu, da je navedenim Pravilnikom sistematizovano radno mesto „...“ sa jednim izvršiocem, da je taj izvršilac od aprila 2016. godine bio BB, a da tužilac faktički nije obavljao poslove šefovskog radnog mesta kod poslodavca u vreme donošenja odluke o nabavci i raspodeli mobilnih telefona. Tuženi je 28.07.2016. godine doneo Odluku o raspodeli budžeta za nabavku mobilnih telefon, kojom je određeno da šefovi pijaca i službi dobiju telefon u vrednosti do 60.000,00 dinara, a ostali radnici u vrednosti do 10.000,00 dinara. Tužilac je stavljen na spisak za dobijanje telefona kao stručni saradnik za ... Međutim, tužilac je smatrao da njemu pripada telefon namenjen za šefovsko radno mesto, što je u pisanom obraćanju i zahtevao, ali njegovom zahtevu nije bilo udovoljeno pre pokretanja ovog sudskog postupka, već mu je dana 09.10.2017. godine, nakon podnošenja tužbe, predat telefon određene marke i vrste kojim je zadovoljan, odnosno telefon vrednosti do 60.000,00 dinara.

Kod iznetog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da je neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje o izvršenoj diskriminaciji od strane tuženog prema tužiocu i zahtev odbili, jer iz sprovedenog postupka ne proizlazi da je tuženi postupao diskriminatorski prema tužiocu. Pri tom, sudovi su imali u vidu odgovarajuću materijalno pravnu regulativu člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnih RS” br. 22/O9), kojim je propisana zabrana diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, s tim da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana. U Zakonu o radu (”Službeni glasnik RS” br. 24/05 ... 95/18) je propisano da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim ortnizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18); određuje šta se smatra neposrednom i posrednom diskriminacijom vezivanjem za to da je uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona (član 19) i propisuje da je diskriminacija iz člana 18. tog zakona zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa (član 20. st. 1. tač. 2. Zakona o radu).

U svetlu citiranih odredbi, ocenjeno je da se iz utvrđenih činjenica ne može zaključiti da je zbog nekog ličnog svojstva prema tužiocu učinjen akt diskriminacije vezano za davanje i upotrebu mobilnog telefona. Diskriminacija postoji samo ukoliko je nejednako postupanje zasnovano na nekom ličnom svojstvu osobe ili njenom statusu posredno zasnovanom na ličnom svojstvu. Ukoliko nejednako postupanje prema nekoj osobi nije zasnovano na njenom ličnom svojstvu, već je posredi neki drugi razlog, takvo ponašanje se ne može okarakterisati kao diskriminacija. Dakle, osnov za diskriminatorsko ponašanje jeste određeno lično svojstvo ili status zasnovan na nekom ličnom svojstvu. U članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je otvorena lista zaštićenih ličnih svojstava, međutim, otvorenost ove liste ne znači da je bilo koja karakteristika koja se vezuje za određenu osobu osnov diskriminacije. Druge, različite pobude, poput ljubomore, simpatija ili antipatija, čak i ukoliko zaista izazivaju animozitet kod poslodavca ne predstavljaju osnov diskriminacije, a s drute strane eventualno nepravilno ponašanje poslodavca bilo aktivno ili pasivno, može biti sankcionisano, odnosno može biti predmet posebnog postupka kada su za to uspunjeni uslovi i to kada je u pitanju sprečavanje i zaštita od zlostavljanja na radu, ali ne i u postupku zaštite u skladu sa odredbama Zakona o zabrani diskriminacije.

U konkretnom slučaju tužilac smatra da osnov diskriminacije leži u činjenici da je vodio više sudskih postupaka prema tuženom, u kojim postupcima je tuženi više puta novčano kažnjavan. Međutim, pobijanom presudom je podržan stav prvostepenog suda da vođenje sudskih postupaka prema poslodavcu ne predstavlja lično svojstvo tužioca, niti ga svrstava u status koji ga čini pripadnikom određene društvene grupe, te da u konkretnom slučaju nije u pitanju diskriminacija iz razloga koji je tužilac označio, a takođe ni sa razloga dodatog na ročištu 13.05.2020. godine, da je diskriminisan iz političkih razloga jer su u njemu videli opasnost i konkurenciju za rukovodeće radno mesto, imajući u vidu da tužilac za ovakve tvrdnje nije ponudio dokaze, te kako nije dokazao da je pripadnik određene političke partije ili sindikalne organizacije, nije utvrđeno da postoji ni ovaj osnov diskriminacije, predviđen u članu 25 Zakona o zabrani diskriminacije.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda revizija tužioca nije osnovana u pobijanju pravnosnažne presude drugostepenog suda.

Tužilac revizijom osporava ocenu dokaza i u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog. Revizijsko osporavanje pravilnosti primene materijalnog prava nije osnovano.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da postupanje tužene nije zasnovano na ličnom svojstvu tužioca (koje je pored nejednakog postupanja uslov da bi se moglo govoriti o diskriminaciji). Za postojanje diskriminacije potrebno je da se lice koje traži zaštitu zbog diskriminacije nalazi u uporedivoj (analognoj) ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na druga lica, pa ako se ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema. U prisustvu činjenica da je tužilac stavljen na spisak za dobijanje mobilnog telefona, kao i drugi zaposleni kod tuženog, razvrstani prema složenosti poslova koje obavljaju, osnova nema zaključku o diskriminaciji tužioca, na način naveden u tužbenom zahtevu. Okolnost da je tužilac formalno raspoređen na određeno radno mesto ne može se smatrati obeležjem ličnosti, niti prednošću za dobijanje vrednijeg mobilnog telefona. Navod tužioca da je obavljao poslove za pijacu … ne znači da je obavljao poslove šefa pijace. Raspodela mobilnih telefona zaposlenima od strane poslodavca u funkciji je obavljanja poslova, a okolnost da je po vrsti telefona vršena raspodela prema složenosti poslova koje zaposleni zaista obavlja u domenu je ovlašćenja poslodavca da učini određenu pogodnost onima koji obavljaju složenije poslove. Za utvrđenje o diskriminaciji na radu nisu dovoljne tvrdnje o neopravdanom pravljenju razlike u vrsti telefona koji se daje na službenu upotrebu i uskraćivanju tužioca u korišćenju mobilnog telefona u određenom periodu. Potrebno je ispunjenje uslova da je nejednako postupanje upereno na neko lično svojstvo onoga koji traži zaštitu od diskriminacije. Taj uslov se u ovom slučaju nije stekao.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana u osporavanju pravilne ocene nižestepenih sudova da se radnje tužene ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije i članova 18. i 19. Zakona o radu, zbog čega je pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić