.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 4029/2022
26.12.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula, Jelene Ivanović, Branislava Bosiljkovića i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Boris Sarić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća „Novi Sad“ iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2879/22 od 28.07.2022. godine, u sednici veća održanoj 26.12.2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2879/22 od 28.07.2022. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2879/22 od 28.07.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2032/2021 od 19.04.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je u tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, za period od 01.05.2018. do 31.12.2019. godine, isplati iznos od 900,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2021. godine do isplate, kao i iznos od 183,28 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana obračuna 31.08.2021. godine. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2879/22 od 28.07.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2032/21 od 19.04.2022. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 33.800,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate, a zahtev tužioca po ovom osnovu preko dosuđenog do traženog iznosa od 245.000,00 dinara odbijen. Stavom drugim izreke, u odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u pogledu odluke o glavnoj stvari i preostalom delu odluke o troškovima postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati iznos od 2.520,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Tužilac je dostavio odgovor na reviziju, kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio da se revizija odbaci kao nedozvoljena.
Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.
Prema razlozima drugostepene presude, tužiocu je dosuđena razlika zarade u utuženom periodu, polazeći od utvrđene činjenice da cena rada koju je tuženi primenjivao pre početka primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, nije bila utvrđena u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog. Navedeno iz razloga što tuženi prilikom isplate zarada nije iscrpeo planiranu masu sredstava za zarade i preostala raspoloživa neutrošena sredstva za 2014, 2015, 2016, 2017, 2018. i 2019. godinu, u iznosima utvrđenim u prvostepenoj presudi. Na navedene iznose primenjeno je umanjenje od 10%, odnosno umanjenje 5%, u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava. Odluke nižestepenih sudova donete su primenom odgovarajućih odredaba Zakona o radu, pomenutog Zakona o privremenom uređivanju osnovica, Zakona o javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima.
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je svoju odluku doneo pravilnom primenom materijalnog prava. U posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji na osnovu odredaba člana 404. ZPP. Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati ugovorenu zaradu, u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca i zaključenim ugovorom o radu. Sud štiti pravo zaposlenog na isplatu ugovorene zarade. Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava primenjuje se na korisnike javnih sredstava, ali primenom propisanog umanjenja na osnovicu koja je utvrđena pravilnim množenjem cene radnog časa sa koeficijentom predviđenim Kolektivnim ugovorom poslodavca i fondom časova rada. Takva odluka drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o navedenom pravnom pitanju. Stoga ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o ovom pitanju, niti za novim tumačenjem prava. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.
U skladu sa navedenim, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. istog zakona, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj parnici podneta je 28.05.2021. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.
Revizija tuženog nije dozvoljena ni u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 2) ZPP, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, jer se ta odredba ne primenjuje u slučaju kada je drugostepeni sud preinačio samo odluku o troškovima postupka.
Vrhovni kasacioni sud je stoga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
