Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužilje G.D. iz Beograda, čiji je punomoćnik D.P., advokat u S., protiv tužene Agencije za privatizaciju iz Beograda, koju zastupa V.M., advokat u B., radi utvrđenja nezakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu broj Gž1 109/14 od 19.06.2014. godine, u sednici veća održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu broj Gž1 109/14 od 19.06.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu broj Gž1 109/14 od 19.06.2014. godine, je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P1 723/13 od 23.09.2013. godine, kojom je tužba tužilje odbačena.

Protiv naznačenog rešenja Višeg suda u Beogradu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji tužioca, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na eventualno druge bitne povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je rešenje o otkazu ugovora o radu od 20.10.2010. godine primila 26.10.2010. godine, a tužbu kojom traži poništaj tog rešenja je podnela 21.02.2011. godine.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/2005, 61/2005) kojim je propisano da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je rok od 90 dana za podnošenje tužbe protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog prekluzivne prirode i da se taj rok ne može produžiti i računati od dana kada je tužilja saznala da je tuženi nakon što je njoj izdao rešenje o prestanku radnog odnosa primio drugog radnika i time postupio suprotno članu 182. stav 1. Zakona o radu. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da bi ovakava povreda od strane poslodavca bila relevantna da je tužilja u zakonskom roku podnela tužbu i da je sud imao mogućnosti da se upusti u meritorno raspravljanje i ocenu zakonitosti otkaza ugovora o radu. Činjenica da je tužilja tužbu podnela nakon zakonom propisanog prekluzivnog roka čini tužiljinu tužbu neblagovremenom zbog čega je ona morala biti odbačena primenom člana 279. stav 1. tačka 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilje kao neosnovanu odbio na osnovu člana 405. stav 1. i člana 412. stav 1. i 5. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.