Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 532/2020 od 09.09.2020. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1564/19 od 04.10.2019. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime dodatka na platu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu uvećanog za staž osiguranja koji se uračuna sa uvećanim trajanjem isplati mesečne iznose za period od aprila meseca 2013. godine do decembra 2014. godine sa kamatom po mesečnom dospeću do isplate bliže označene tim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da u ime i za račun tužioca izvrši obračun i uplatu poreza i doprinosa nadležnom Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja po stopi i osnovici na dan uplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 79.746,00 dinara sa kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitnu povredu odredabe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredi koja se ne može smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... do 31.12.2015. godine kada mu je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu. Tužilac je obavljao poslove svog radnog mesta na terenu na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem 15 meseci za rad od 12 meseci u skladu sa članom 2.(odeljak 33.2) Pravilnika o postupku evidentiranja radnih mesta, odnosno poslova na kojima se radni staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem kod poslodavca ( „Službeni glasnik RS“ br. 105/2003 ...46/2021). Tuženi je u spornom periodu od aprila 2013. godine do decembra 2014. godine, vršio obračun plate uvećane po osnovu minulog rada na osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina predmetnog novčanog potraživanja i utvrđena je razlika između isplaćenog dodatka po osnovu minulog rada i dodatka po istom osnovu primenom člana 96. stav 1. tačka 6. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija („Službeni glasnik RS“br.36/2010) tako što je dodatak na platu obračunat na osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu uvećanog za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem – 0,4% od osnovne plate. Tužilac je u skladu sa nalazom veštaka opredelio konačno postavljen tužbeni zahtev.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 108. Zakona o radu i člana 96. stav 1. tačka 6. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, ocenio da tužilac osnovano potražuje isplatu razlike dodatka na platu po osnovu minulog rada, obzirom da je opštim aktom predviđeno da će se obračun dodatka na platu računati prema stažu osiguranja sa uvećanim trajanjem, pri tom imajući u vidu odredbu člana 8. Zakona o radu kojom se predviđa mogućnost da se opštim aktom i ugovorom o radu utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenim zakonom, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojom je tražena isplata dodatka na platu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu uvećanog za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, s obzirom na to da je staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem od značaja za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja o kome odlučuje nadležni fond, te da ukoliko je neko pravo zaposlenog regulisano imperativnom normom zakona koja reguliše prava iz radnog odnosa, kolektivni ugovor ne može da bude osnov za veća prava od prava propisanih na navedeni način.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 99/14), utvrđeni su dodaci na platu i to između ostalog po osnovu vremena provedenog u radnom odnosu (minuli rad) u visini od 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu. Prema članu 108. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14) zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu po istom osnovu i to za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, minuli rad – najmanje 0,4% od osnovice.

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija ("Službeni glasnik RS" br. 36/2010, 46/2013-sporazum, 74/2013- sporazum, 97/2013- sporazum, 37/2014- sporazum), stupio je na snagu 05.06.2010. godine i njegova primena zaključenim sporazumima sa reprezentativnim sindikatima u oblasti zdravstva i Vladom RS, kao učesnicima kolektivnog pregovaranja, produžena je do 31.12.2014. godine, a Odlukom Ministarstva rada i socijalne politke prošireno ("Službeni glasnik RS", broj 42/2010 od 18.06.2010) prošireno dejstvo na sve poslodavce koji obavljaju zdravstvenu delatnost. U članu 96. stav 1. tačka 6. tog PKU, predviđeno je da zaposleni ima pravo na dodatak na platu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu uvećanog za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem – 0,4% od osnovne plate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog radio na poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. Tuženi je tužiocu isplaćivao minuli rad u skladu sa odredbom člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 108. Zakona o radu koji predviđa garantovani minimum prava predviđenih tim Zakonom, sa upućujućom normom na primenu opšteg akta i ugovora o radu kojim se ta prava regulišu.

Posebnim kolektivnim ugovorom kao opštim aktom koji je bio u primeni kod tužene ustanove u spornom periodu, u konkretnoj zdravstvenoj delatnosti uređena su prava i obaveze iz radnog odnosa i po osnovu rada u skladu sa zakonom i ratifikovanim međunarodnim konvencijama, međusobni odnosi učesnika ovog ugovora, postupak izmena i dopuna ovog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlene i poslodavca.

Tim kolektivnim ugovorom koji se neposredno primenjuje kod poslodavca (član 2. PKU), uređena je visina dodatka na platu u pogledu prava po osnovu minulog rada zaposlenima u zdravstvenoj delatnosti, prema sadržanim merilima od značaja za obračun tog dodatka na platu (vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu uvećanog za staž osiguranja koji se računa za uvećanim trajanjem), a ne prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda, jer je pogrešno primenjeno materijalno pravo na šta se osnovano revizijom tužioca ukazuje.

U smislu člana 284 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/2005...75/2014), odredba citiranog člana 96. stav. 1. tačka 6. Posebnog kolektivnog ugovora nije u suprotnosti sa tim zakonom (član 108), niti odredba člana 5. Zakon o platama u državnim organima i javnim službama sadrži ograničenja u pogledu uređenja visine predmetnog novčanog potraživanja putem kolektivnog pregovaranja. Osim toga, tužena ustanova ne ukazuje da je pokretan postupak za ocenu zakonitosti tog opšteg akta u pojedinim delovima pred nadležnim sudom. Sledom iznetog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac osnovano potražuje razliku između isplaćenog i obračunatog dodatka na platu po osnovu minulog rada neposrednom primenom važećeg opšteg akta u spornom periodu kojim je utvrđeno veće pravo u odnosu na zakonom predviđeno. Iz iznetih razloga, drugostepena presuda je preinačena, tako što je odbijena kao žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Odluka na ime troškova prvostepenog postupka doneta je pravilnom primenom člana 153. stav 1. i 154. stav. 2 ZPP. Kako je revizija tužioca osnovana, preinačena je i odluka o troškovima drugostepenog postupka, jer u tom delu tuženi nije uspeo u smislu člana 153. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužlac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme preduzimanja te radnje. Tužiocu nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi, s obzirom na to da zahtev za naknadu troškova spora u tom delu nije opredeljen po vrsti troškova, u skladu sa odredbom člana 163. stava 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić