Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred prvostepenim sudom pobijanim rešenjem tuženog od 26.03.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu od 14.10.2013. godine, jer je ugovor o radu zaključen protivno odredbi člana 30. i 48. Zakona o radu i odredbi člana 396. stav 1. Zakona o preduzećima. Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, prvostepeni sud je utvrdio da je na osnovu registracione prijave i promene podataka o pravnoj formi od 30.09.2013. godine upisan kao javno preduzeće, a tužilac kao direktor preduzeća, ali je navedeno rešenje APR ukinuto 31.12.2013. godine, jer nisu bili ispunjeni uslovi za upis. Kako u momentu zaključenja ugovora o radu nisu bili ispunjeni uslovi za registraciju tuženog kao javnog preduzeća, to nije bilo uslova ni da tužilac zaključi ugovor o radu od 14.10.2013. godine sa predsednikom Nadzornog odbora. Prvostepeni sud dalje nalazi da je tužilac zasnovao radni odnos suprotno odredbi člana 48. Zakona o radu, jer ga je na mesto direktora morao izabrati Upravni odbor, sa kojim organom je morao zaključiti i ugovor o radu, pa nalazi da je u konkretnom slučaju pravilno doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, primenom člana 175. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, kojim je propisano da radni odnos može prestati i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom.

Prema činjeničnom stanju dopunjenom pred drugostepenim sudom, u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. ZPP, a na kom je zasnovana pobijana odluka, u momentu donošenja pobijanog rešenja, tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 14.0.2013. godine, već na osnovu ugovora od 16.03.2015. godine o zasnivanju radnog odnosa na period od 6 meseci, koji tužiocu nije otkazan i koji je zaključen na osnovu člana 48. Zakona o radu, između Nadzornog odbora tuženog i tužioca, a na osnovu rešenja o izboru direktora 13.03.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni člana 175. tačka 7. Zakona o radu, kao osnova za prestanak radnog odnosa tužiocu.

Naime, navedenom zakonskom odredbom propisano je da zaposlenom može prestati radni odnos i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom. Ovakvo zakonsko određenje razloga za prestanak radnog odnosa ne podrazumeva da zaposlenom može prestati radni odnos i u drugim slučajevima koje nisu decidirano određene u tački 1. do 6. ovog člana, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud, već samo u slučajevima koji su kao razlog za prestanak radnog odnosa predviđeni ovim ili drugim – posebnim zakonom koji reguliše radne odnose zaposlenih u državnim organima, u policiji, u visokom obrazovanju, u privrednim društvima, kao i prema zakonu koji reguliše stečajni postupak. Imajući u vidu da tužilac nije zasnovao radni odnos ugovorom o radu od 14.10.2013. godine, koji mu je pobijanim rešenjem otkazan iz razloga što je radni odnos zasnovan suprotno zakonu, a tuženi u svojoj odluci ni u toku postupka ne daje druge razloge za prestanak radnog odnosa iz člana 179. Zakona o radu, na osnovu kojih poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom, to pravilno drugostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije nastupio osnov za otkaz i prestanak radnog odnosa tužiocu, pa je pravilnom primenom materijalnog prava poništio pobijano rešenje, kao nezakonito.

Kada sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da mu isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice.

U konkretnom slučaju jeste utvrđeno da je tužiocu radni odnos prestao bez pravnog osnova za to, a on nije tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, pa drugostepeni sud osnovano nalazi da, primenom citirane zakonske odredbe ima pravo na naknadu štete, čiju visinu je pravilno utvrdio u visini 2 zarade koje je tužilac ostvarivao kod tuženog, ceneći da je tužilac mlad čovek – ima ... godina, da je kod tuženog radio nepune dve godine (od oktobra 2013. do marta 2015. godine), da mu je supruga zaposlena, a sa kojom zajedno izdržava jednog člana porodice – maloletnog sina.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić