U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Budimir advokat iz ..., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća „Beogradski vodovod i kanalizacija“ sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Srđan Đorđević advokat iz ..., radi utvrđenja i reintegracije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1083/22 od 09.05.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 27.06.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1083/22 od 09.05.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1083/22 od 09.05.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5021/21 od 02.12.2021. godine u prvom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je sa tuženim zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 24.08.2016. godine, da se poništi kao nezakonit pravni akt tuženog pod nazivom „raskid ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova br. ... od 15.03.2017. godine“ i da se obaveže tuženi da vrati tužilju na rad, kao i da joj plati na ime troškova parničnog postupka iznos od 228.000,00 dinara, sve u roku od 8 dana do dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da plati tuženom troškove prvostepenog postupka u iznosu od 149.250,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da plati tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer nisu pogrešno primenjene odredbe člana 163. (u pogledu odluke o troškovima postupka) i člana 231. tog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima neprekidno radila kod tuženog od 16.07.2014. godine do 24.02.2017. godine. Sve vreme obavljala je poslove koji su u ugovorima navedeni na različite načine, a koji inače spadaju u opis poslova radnog mesta ..., sistematizovanog opštim aktom tuženog, osim u periodu od septembra 2016. godine do kraja radnog angažovanja, kada je, na predlog pretpostavljenog, radila u administraciji tuženog. Radno angažovanje tužilje prestalo je 24.02.2017. godine kada je tuženi, zbog prestanka potrebe za njenim radom, raskinuo poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 28.12.2016. godine, zaključen za period od 01.01. do 30.04.2017. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 24.08.2016. godine (protekom dve godine i pet radnih dana od zaključenja prvog ugovora o privremenim i povremenim poslovima, po kojem je stupila na rad 16.08.2014. godine). Po stanovištu tog suda, radno angažovanje tužilje po ugovorima i privremenim i povremenim poslovima (rad van radnog odnosa) u ovom slučaju ima karakter rada u radnom odnosu na neodređeno vreme, jer je tužilja bez prekida obavljala iste poslove koji su sistematizovani opštim aktom tuženog, a čak i da to nije slučaj tužilja je te poslove obavljala u kontituitetu, što ukazuje da su oni bili trajni, odnosno da nisu privremeni i povremeni poslovi. Iz tih razloga prvostepeni sud smatra da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima zaključeni suprotno članu 197. Zakona o radu i da ih je tuženi zaključivao kako bi izbegao zasnivanje radnog odnosa sa tužiljom na određeno ili neodređeno vreme. Kod takvog pravnog stanovišta, primenom člana 37. Zakona o radu utvrđeno je da je tužilja sa označenim datumom zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, pri čemu odredba člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu u ovom slučaju nije smetnja za usvajanje tužbenog zahteva zato što tuženi nije dokazao da je od nadležnog tela Vlade tražio saglasnost za zaključenje ugovora o radu na određeno ili neodređeno vreme, odnosno ugovora o privremenim i povremenim poslovima sa tužiljom, i tako isključio svoju odgovornost. Utvrdivši da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, prvostepeni sud je poništio akt tuženog o raskidu ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 28.12.2016. godine, sa obrazloženjem da se radni odnos na neodređeno vreme može otkazati samo na zakonom propisani način, zbog čega je obavezao tuženog da vrati tužilju na rad.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i primenom odredbi Zakona o budžetskom sistemu kojima je zabranjeno zasnivanje radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih i upražnjenih radnih mesta, odbio tužbeni zahtev.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda, zasnovano na odredbama Zakona o budžetskom sistemu, prihvata i revizijski sud.

Tuženi je, saglasno članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama), korisnik javnih sredstava zbog čega se i na njega primenjuju odredbe tog Zakona. Zakonom o izmenama i dopunama zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 108 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, osim ako postoji saglasnost tela Vlade, na predlog drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Primena navedene odredbe je novelama Zakona o budžetskom sistemu produžavana, tako da korisnici javnih sredstava nisu mogli zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Odredbom člana 105. navedenog Zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Zato se odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojim je korisnicima javnih sredstava zabranjeno zasnivanje radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta (osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog tela Vlade), prema odredbama Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog i opšteg zakona i derogiraju primenu člana 37. Zakona o radu kojim je uređen preobražaj radnog odnosa – prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Sledstveno izloženom, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Tužilja nije mogla zasnovati radni odnos na neodređeno vreme, jer je u vreme kada je stupila na rad i u vreme kada je istekao rok iz člana 37. stav 2. Zakona o radu bila na snazi odredba člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu kojom je tuženom bilo zabranjeno zasnivanje radnog odnosa sa novim licima. Označena odredba Zakona o budžetskom sistemu, po pravilu da poseban zakon derogira opšti zakon, isključuje primenu člana 37. Zakona o radu, s tim što nema uslova za izuzetak predviđen stavom 35. navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu jer ne postoji saglasnost nadležnog tela Vlade za zasnivanje radnog odnosa.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijanog prava. Odredba člana 27e stav 36. Zakona o budžetskom sistemu, na koju se tužilja poziva u reviziji, ograničava broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla i lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, na brojku koja ne može biti veća od 10% ukupnog broja zaposlenih. Ta odredba, po nalaženju revizijskog suda, u ovom sporu nije od značaja, jer i u slučaju da je tužilja po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima bila radno angažovana u okviru dozvoljenog broja takvih lica, to ne bi uticalo na njen radno-pravni status u smislu zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u skladu sa članom 37. Zakona o radu, jer je primena te odredbe isključena odredbom člana 27e stav 34. u vezi člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Zbog toga su irelevantni navodi revidenta o pogrešnoj primeni člana 231. ZPP i propustu nižestepenih sudova da, po njenom predlogu, od tuženog pribave dokaze o broju zaposlenih na neodređeno vreme i broju zaposlenih na određeno vreme, odnosno radno angažovanih lica van radnog odnosa na dan 16.08.2014. godine (prvi dan radnog angažovanja tužilje).

Nisu osnovani ni tužiljini navodi da je o troškovima postupka odlučeno supotno članu 163. ZPP, bez određenog zahteva tuženog. Drugostepeni sud je o troškovima postupka odlučio na osnovu zahteva tuženog od 23.04.2018. godine, odnosno zahteva za naknadu troškova postupka po žalbi sadržanom u tom pravnom leku.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković