Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, učinjene pred drugostepenim sudom, tuženi u reviziji ne navodi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod pravnog prethodnika tuženo, na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 01.02.2014. godine, koji mu je otkazan rešenjem od ...2014. godine usled prestanka potrebe za angažovanjem i isteka ugovora na određeno vreme. Tužilac je zatim sa pravnim prethodnikom tuženog zaključio ugovor o radu na određeno vreme od 01.07.2016. godine za radno mesto radnik u ..., najduže do 31.08.2016. godine, kada mu je otkazan ugovor o radu. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1205/16 od 21.12.2016. godine utvrđeno je da je radni odnos, zasnovan ugovorom o radu od 01.07.2016. godine, zasnovan na neodređeno vreme počev od 01.09.2016. godine. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1481/16 od 05.05.2017. godine poništeno je rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca od 31.08.2016. godine, kao nezakonito. Postupajući po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Kragujevcu P1 205/16 od 21.12.2016. godine, aneksom ugovora o radu – vraćanje na rad zaposlenog po odluci suda od 21.06.2017. godine, zaključenim između pravnog prethodnika tuženog kao poslodavca i tužioca kao zaposlenog, tužilac je vraćen na rad na radno mesto radnik u ... sa obavezom da stupi na rad 22.06.2017. godine. Konstatovano je da se ugovor zaključuje na neodređeni vremenski period od 22.06.2017. godine. Rešenjem tuženog od 22.06.2017. godine, stavom prvim izreke, određeno je da zaposleni-ovde tužilac nije u obavezi da dolazi na posao, sve do pronalaska adekvatnog angažovanja kod nekog od klijenata poslodavca, imajući u vidu prirodu delatnosti koju obavlja poslodavac, dok je stavom drgim određeno da će zaposleni u datom periodu ostvarivati prava iz radnog odnosa u skladu sa aneksom ugovora o radu od 21.06.2017. godine. Pravni prethodnik tuženog je doneo odluku o smanjenoj potrebi za obavljanjem određenih poslova dana 05.10.2017. godine, kojom je utvrdio poslove za kojima postoji smanjena potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, te da je do smanjene potrebe za obavljanjem određenih poslova, odnosno smanjenja broja izvršilaca koji obavljaju poslove došlo usled nemogućnosti poslodavca da u dužem vremenskom periodu pronađe adekvatno angažovanje za svoje zaposlene koje zbog prirode svoje delatnosti upućuje na rad kod klijenata (član 2), da shodno odluci smanjuje broj izvršilaca koji obavljaju poslove na radnom mestu radnik u proizvodnji, tako da radni odnos prestaje zaposlenima i to pod tačkom 1. AA-ovde tužiocu (član 3). Članom 4. kontatovano je da tuženi nije dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih i da odluka stupa na snagu danom donošenja, te da će poslodavac u skladu sa Zakonom o radu otkazati ugovor o radu zaposlenom iz člana 3. Odluke zaključno sa 06.10.2017. godine uz isplatu zakonom zagarantovane otpremnine. Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 06.10.2017. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 01.07.2016. godine i aneks ugovora o radu – vraćanje zaposlenog na rad, po odluci suda od 21.06.2017. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom sa danom 06.10.2017. godine. Tužiocu je isplaćena otpremnina u iznosu od 43.302,26 dinara i da će zarada, naknade zarade i druga primanja koja je ostvario, a koja mu nisu isplaćena do dana prestanka radnogt odnosa biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana kada zaposlenom prestao radni odnos. Pravnosnažnim rešenjem Inspekcije rada od 26.01.2018. godine odbijen je zahtev tužioca da se po pravnosnažnosti sudske odluke odloži izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu od 06.10.2017. godine. Aneks ugovora o radu – vraćanje na rad zaposlenog po odluci suda, rešenje od 22.06.2017. godine, Odluku o smanjenoj potrebi za obavljanjem određenih poslova i rešenje o otkazu ugovora o radu potpisala je za poslodavca BB sa naznakom „po ovlašćenju direktora“.

Pravilno su po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio utvrđenje da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 06.10.2017. godine ništavo.

Odredbom člana 197. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama članova 153.-157. istog zakona, propisan je postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme, dok je članom 158. stav 1. propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zaposlenom isplatu otpremninu u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 185. stav 1. istog zakona, ugovor o radu se otkazuje rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Konvencija 158. MOR (Međunarodna organizacija rada) u odredbi člana 7. propisuje da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili za njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. U tom smislu otkazni razlog iz odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu na osnovu koga je doneto pobijano rešenje spada u grupu otkaznih razloga koji se odnose na potrebe poslodavca, jer je tužiocu otkaz dat zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a što je posledica tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su nastale kod tuženog. Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već samo propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, to krijterijumi moraju biti unapred određeni aktom poslodavca kojim se određuje da je prestala potreba za određenim brojem zaposlenih. Poslodavac je dužan da primenjuje te kriterijume u postupku utvrđivanja viška zaposlenih i pored toga što nije u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih.

Tuženi, na kome je teret dokazivanja, u konkretnom slučaju nije dokazao na osnovu kojih kriterijuma je utvrđeno da je upravo za radom tužioca prestala potreba. Odluka o smanjenoj potrebi za obavljanjem određenih poslova bez određivanja kriterijuma i broja zaposlenih koji obavljaju poslove na radnom mestu radnika u proizvodnji tuženi je doneo pre rešenja o otkazu ugovora o radu, ali nema dokaza da li su i koji kriterijumi primenjeni u postupku utvrđivanja viška zaposlenih u odnosu na tužioca i da li je i kako vršeno rangiranje i bodovanje zaposlenih kod tuženog na radnom mestu radnik u proizvodnji.

Nisu osnovani navodi u reviziji da se sud nije upuštao u osnovnost odluke tuženog da li je tužilac opravdano proglašen tehnološkim viškom ili ne, niti se upuštao u osnovanost rešenja o otkazu tužioca, i da se drugostepeni sud suštinski nije osvrnuo na žalbene navode, već je pokazao suštinsko nerazumevanje ne uzimajući u obzir delatnost tuženog prilikom donošenja odluke, što je trebalo da bude veoma bitna činjenica od značaja za pravilno razumevanje stvari i pravilno presuđenje. Suprotno navodima u reviziji, pravilno je drugostepeni sud ocenio žalbene navode koje tuženi ponavlja u reviziji da nije uspeo da nađe odgovarajuće angažovanje za zaposlenog u kom periodu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa. Međutim, i po oceni ovog suda, to se ne može smatrati validnim kriterijumom prema kome bi se moglo odrediti da je tužilac tehnološki višak, zbog čega takav kriterijum nije mogao da predstavlja objektivnu ocenu rezultata njegovog rada.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Troškovi tužioca za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje postupka, zbog čega su saglasno odredbi člana 163. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković