.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4054/2023
07.02.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog „Bivoda“ d.o.o. Rakovac, opština Bujanovac, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2142/23 od 25.05.2023. godine, u sednici održanoj 07.02.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2142/23 od 25.05.2023. godine.
ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 177/20 od 02.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac u stalnom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 20.05.2020. godine, te da se naloži tuženom da sa tužiocem zaključi ugovor o radu kojim će zasnovati radni odnos na neodređeno vreme počev od 20.05.2020. godine sa svim pravima i obavezama iz radnog odnosa. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom nadoknadi parnične troškove u iznosu od 117.700,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2142/23 od 25.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je tužilac obavezan da tuženom nadoknadi parnične troškove u iznosu od 88.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Revizija je dozvoljena po članu 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u vremenskom periodu od 08.05.2017. godine do 12.01.2019. godine, na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, radio kod tuženog na poslovima ... . Tuženi tužioca nije radno angažovao u narednom periodu od 12 meseci, a zatim je na osnovu dva zaključena ugovora o radu na određeno vreme tužilac radio kod tuženog u vremenskom periodu od 13.01.2020. godine do 13.10.2020. godine. Rešenje tuženog od 04.09.2020. godine, u kome je konstatovano da je tužiocu prestao radni odnos zbog isteka ugovorenog vremena dana 13.10.2020. godine, tužilac je primio 25.09.2020. godine. Nižestepeni sudovi nalaze da u parnici za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme nema mesta primeni odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu, koja propisuje rok u kome se može pokrenuti sudski spor, te da su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o osnovanosti postavljenog zahteva. Polazeći od činjenica da tužilac nije kontinuirano radio kod tuženog na istim poslovima duže od 24 meseca, niti je nakon isteka ugovorenog vremena nastavio da radi pet radnih dana, zaključuju da nema uslova za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. Zakona o radu.
Po stanovištu Vrhovnog suda, neprihvatljivi su navodi revizije da je u konkretnom slučaju bilo mesta usvajanju postavljenog tužbenog zahteva iz razloga koji slede.
Odredbama člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005 ... 95/2018), propisano je da zaposleni u roku od 60 dana može da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim je povređeno njegovo pravo ili kada je saznao za povredu prava, a da rok teče od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.
U konkretnom slučaju tužilac je na osnovu više ugovora o radu na određeno vreme bio zaposlen kod tuženog u periodu od 08.05.2017. godine do 12.01.2019. godine. On nije radno angažovan narednih 12 meseci, pa je rok za pokretanje sudskog spora od 60 dana u odnosu na navedeni period počeo da teče od faktičkog prestanka radnog odnosa i istekao 13.03.2019. godine. Tužilac je ponovo radno angažovan po dva ugovora o radu na određeno vreme od 13.01.2020. godine do 13.10.2020. godine, a rešenje tuženog kojim je deklarisan prestanak radnog odnosa sa danom 13.10.2020. godine primio je 25.09.2020. godine. Rok od 60 dana računa se u odnosu na ovaj period od vremena prijema rešenja i istekao je 24.11.2020. godine. Tužba je podneta preporučenom poštanskom pošiljkom 04.12.2020. godine, nakon isteka roka u kome je tužilac mogao da traži sudsku zaštitu.
Polazeći od razloga na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud konstatuje da odsustvu kontinuiranog radnog angažovanja dužeg od 24 meseca u svakom slučaju ne bi bilo uslova za preobražaj radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, primenom odredbi člana 37. Zakona o radu.
Period radnog angažovanja tužioca od 08.05.2017. godine do 13.10.2020. godine ne može se posmatrati kao jedan pravni odnos, pošto tuženi sa tužiocem nije zaključio ugovor o radu duže od godinu dana, u periodu od 12.01.2019. godine do 13.01.2020. godine. Periodi radnog angažovanja tužioca ne ukazuju na zloupotrebu prava od strane tuženog poslodavca. Naime, tuženi je po odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu mogao zaključivati ugovore o radu na određeno vreme, u svrhu zasnivanja radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, što je u konkretnom slučaju i učinio.
Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje presude Vrhovnog suda, pa je na osnovu odredbi člana 165. stav 1. i člana 154. ZPP odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
