U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Jovanović, advokat iz ..., protiv tuženog Dom zdravlja „Bujanovac“, koga zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1640/23 od 21.04.2023. godine, u sednici održanoj 13.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1640/23 od 21.04.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 169/22 od 08.02.2023. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog neplaćenih putnih troškova u gradskom saobraćaju za period od 01.07.2016. godine do 31.07.2019. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 147.774,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1640/23 od 21.04.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za gradski prevoz u periodu od 01.07.2016. godine do 31.07.2019. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 36.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke o troškovima postupka do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu kod tuženog obavljala poslove ... . Tužilja živi u Vranju, Ulica ... broj .. i na posao je dolazila taksi prevozom. Razdaljina od mesta stanovanja do autobuskog stalajišta u Vranju je 1,5 km (prema google map). U spornom periodu tuženi nije vršio isplatu kada je u pitanju naknada za gradski prevoz (isplata je vršena u novcu za relaciju Vranje – Bujanovac). Prema ranije važećem Pravilniku o putnim troškovima broj 108/3 od 15.01.2015. godine zaposlenima ne pripada pravo na isplatu putnih troškova u gradskom, već samo u prigradskom i međugradskom prevozu (člana 2.). Prema izmenama pravilnika od 07.03.2018. godine (član 5.) zaposleni mogu da ostvare ovo pravo samo ako stanuju na udaljenosti od posla većoj od 2 kilometra ili ukoliko je ta udaljenost od zadnjeg autobuskog stajališta u gradu veća od 2 kilometra. Izmenama Pravilnika od 06.03.2019. godine predviđena je isplata naknade troškova gradskog prevoza zaposlenima u skladu sa novim Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 1/19). Visina utuženog potraživanja utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka prema ceni pojedinačne karte po danu (prva varijanta) i prema ceni mesečne pretplatne karte (druga varijanta) prema podacima dobijenim od strane prevoznika „Kavim Jedinstvo. Tužilja je opredelila tužbeni zahtev prema drugoj varijanti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u skladu sa odredbama člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 102. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave usvojio tužbeni zahtev za isplatu neisplaćenih troškova prevoza u gradskom saobraćaju za utuženi period.

Drugostepeni sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju drugostepenog suda, tužilja primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231 Zakona o parničnom postupku nije dokazala da joj pripada tražena naknada troškovagradskog prevoza za utuženi period. Pored toga, tužbeni zahtev je opredeljen prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka koji je izvršio obračun primenom mesečne prevozne karte, ali nije izvršio obračun primenom utvrđene cene mesečne karte na ostvarni broj radnih dana tužilje tokom utuženog perioda. Iz navedenih razloga prvostepena presuda je preinačena.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05...95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 1/2015, 3/18), je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Isto pravo je predviđeno i odredbama člana 101. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ broj 106/18).

Pravilnikom o naknadi putnih troškova zaposlenih u Domu zdravlja Bujanovac broj 108/3 od 15.01.2015. godine, članom 1, propisano je da ovaj pravilnik reguliše pravo zaposlenih na naknadu putnih troškova kao minimum koji poslodavac mora da obezbedi zaposlenima za naknadu ovih troškova, kao i rokove za njihovu isplatu. Prema članu 3. Naknada putnih troškova u javnom saobraćaju se priznaje u visini cene mesečne karte, ukoliko je mesto stanovanja zaposlenog na teritoriji pčinjskog okruga, odnosno do Džepa, Čukarke i Bele Zemlje. Prema članu 7. zaposlenima se može izvršiti isplata putnih troškova u gotovom novcu ili kupovinom mesečne putne karte. Kada se isplata putnih troškova vrši u gotovom novcu ta suma ne može biti veća od visine cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Prema članu 8. naknada za putne troškove pripada zaposlenima koji putuju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Cene mesečne karte određuje autoprevoznik „Kavim jedinstvo“ – Vranje sa popustom od 20%. Zaposleni mogu koristiti taksi prevoz i sopstveno vozilo za dolazak i odlazak sa posla i biće im priznati troškovi u visini cene prevozne karte kako je navedeno.

Izmenama i dopunama Pravilnika o naknadi putnih troškova zaposlenih u Domu zdravlja Bujanovac br. 108/3 od 15.01.2015. godine, koje su zavedene pod brojem 981/4 od 07.03.2018. godine, regulisano je pravo zaposlenih na naknadu putnih troškova za dolazak i odlazak sa posla. Zaposleni ima pravo na naknadu putnih troškova za dolazak i odlazak sa posla u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i ovim Pravilnikom (član 1.). Prema članu 2. zaposleni se opredeljuje da li će naknadu putnih troškova ostvariti u novčanom iznosu ili putem mesečne autobuske karte na navedenoj relaciji, a prema članu 3. naknada za putne troškove pripada zaposlenima koji putuju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Zaposleni mogu koristiti: autobuski prevoz, taksi prevoz i sopstveno vozilo za dolazak i odlazak sa rada. Članom 4. je propisano da se naknada putnih troškova u javnom saobraćaju priznaje u visini cene prevozne karte ukoliko je mesto stanovanja zaposlenog na teritoriji Pčinjskog okruga, odnosno do Čepa, Čukarke i Bele Zemlje. Prema članu 5. troškovi prevoza u javnom saobraćaju se nadoknađuju: 1. a) u gradskom javnom saobraćaju (u mestu gde zaposleni radi i živi) – u visini cene prevozne karte za dolazak i odlazak sa posla, ako zaposleni stanuje na udaljenosti od posla koja je veća od 2 km. 1. b) u gradskom javnom saobraćaju (u mestu gde zaposleni živi) – u visini cene prevozne karte za dolazak i odlazak sa posla ako zaposleni živi - stanuje na udaljenosti od zadnjeg autobuskog stajališta u gradu koja je veća od 2 km. 2. u prigradskom javnom saobraćaju – u visini cene prevozne karte za dolazak i odlazak sa posla, ako zaposleni stanuje na udaljenosti od posla koja je veća od 2 km. 3. u međugradskom javnom saobraćaju – u visini cene prevozne karte javnog prevoznika kojeg zaposleni koristi, za dolazak i odlazak sa posla.

Izmenama i dopunama Pravilnika o naknadi putnih troškova zaposlenih u Domu zdravlja Bujanovac br. 981/4 od 07.03.2018. godine, koje su zavedene pod brojem 1043/4 od 06.03.2019. godine, regulisano je pravo zaposlenih na naknadu putnih troškova za dolazak i odlazak sa posla. Zaposleni ima pravo na naknadu putnih troškova za dolazak i odlazak sa posla u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i ovim Pravilnikom (član 1.). Prema članu 2. zaposleni se opredeljuje da li će naknadu putnih troškova ostvariti u novčanom iznosu ili putem mesečne autobuske karte na navedenoj relaciji, a prema članu 3. naknada za putne troškove pripada zaposlenima koji putuju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju od mesta stanovanja do mesta rada. Zaposleni mogu koristiti: autobuski prevoz, taksi prevoz i sopstveno vozilo za dolazak i odlazak sa posla. Članom 4. je propisano da se naknada putnih troškova u javnom saobraćaju priznaje u visini cene mesečne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Prema članu 5. stav 1. tačka 1. zaposleni ima pravo na naknadu troškova u: gradskom, prigradskom i međugradskom javnom saobraćaju za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Zakon o radu predviđa pravo zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Isto pravo predviđaju i navedeni Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove. Suština ovog prava je da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima.

Visina troškova se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Korišćenje sredstava javnog prevoza nije zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i to pravo nije uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Pravilnicima o naknadi putnih troškova zaposlenih kod tuženog regulisano je pravo zaposlenih na naknadu putnih troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa odredbama Zakona o radu i Kolektivnog ugovora. Između ostalog je predviđena naknada za putne troškove u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju od mesta stanovanja do mesta rada, kao i da se naknada može ostvariti i u novčanom iznosu.

Naime, tužilja tužbenim zahtevom traži isplatu troškova prevoza u gradskom saobraćaju. U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja tužilja je u utuženom periodu na posao putovala taksijem i autom a isplata troškova za dolazak i odlazak sa rada vršena je isplatom gotovnog novca na relaciji Vranje – Bujanovac i obrnuto. Tuženi je na taj način tj. isplatom putnih troškova u gotovom novcu na navedenoj relaciji, po nalaženju Vrhovnog suda, obezbedio tužilji naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa odredbama Zakona o radu, Posebnih kolektivnih ugovora i Pravilnika o naknadi putnih troškova kod tuženog, a tužilja u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231 stav 2 Zakona o parničnom postupku nije dokazala suprotno. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Kod izloženog neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije zaključio da je tužilja posedovala mesečnu pretplatnu kartu i da je istu mogla da koristi i u lokalnom saobraćaju, već da su, kako proizilazi iz obrazloženja pobijane odluke zaposleni koji poseduju mesečnu kartu na relaciji Vranje – Bujanovac imali pravo da sa tom kartom koriste i gradski prevoz na teritoriji grada Vranje. S tim u vezi, neosnovano se navodima revizije ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku jer je drugostepeni sud odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u prvostepenom postupku.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković