Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4289/21 od 22.10.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu trećem, četvrtom i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, potrebe da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj. Pravnosnažnom odlukom drugostepenog suda u pobijanom delu obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 72.200,00 dinara na ime neosnovano neplaćenog dela otpremnine. Takođe, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilac da mu isplati iznos od 72.200,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a na ime neotplaćenog zajma. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Odluke nižestepenih sudova zasnovane su na materijalnopravnim odredbama kojima je regulisana otpremnina kao institut radnog prava, pa imajući u vidu datu ocenu pravne prirode ove naknade i odredbe Zakona o radu kojima je predviđena mogućnost poslodavca da svoje potraživanje naplaćuje od zarade zaposlenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse i novim tumačenjem prava, kao ni razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. S tim u vezi, nema potrebe ni za razmatranjem koji rok zastarelosti se primenjuje na konkretno potraživanje tuženog, kao pitanjem u interesu ravnopravnosti građana, ni zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Pitanje da li određeno postupanje predstavlja diskriminaciju je faktičko, a ne pravno pitanje, i nije podobno za ujednačavanje sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu nižestepene odluke koje je revident priložio uz reviziju, kao i odluke revizijskog suda, ali nalazi da nisu od uticaja na odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj imajući u vidu da je drugostepena odluka u saglasnosti sa aktuelnom sudskom praksom Vrhovnog kasacionog suda zauzetom u identičnoj činjeničnopravnoj situaciji.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Noveliranom odredbom člana 404. stav 3. ZPP-a, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela presude iznosi 72.200,00 dinara, što čini protivvrednost od 614,32 evra na dan podnošenja tužbe (24.12.2019. godine), Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tuženog nije dozvoljena u skladu sa citiranom odredbom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić