Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 406/2022
08.06.2022. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Branka Stanića, Tatjane Matković Stefanović i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Popara, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Momčilo Živojinović“ iz Mladenovca, koju zastupa Gradsko pravobranilaštvo grada Beograda, Odeljenje u Mladenovcu, radi isplate troškova za dolazak i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3438/21 od 29.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 08.06.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3438/21 od 29.09.2021. godine, kao o izuzetno dozovljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3438/21 od 29.09.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Mladenovcu P1 40/20 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od septembra meseca 2017. godine zaključno sa novembrom mesecom 2019. godine, isplati iznos od 82.487,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.03.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 88.446,32 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3438/21 od 29.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s`tim što je predložila da se o reviziji odluči u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tužene zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20 - u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse niti potreba novog tumačenja prava imajući u vidu da se pitanje naknade troškova prevoza zaposlenih rešava u svakom konkretnom slučaju i u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda donetim na sednici Građanskog odeljenja od 05.04.2016. godine. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada podneta je dana 05.10.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 82.487,82 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice.