U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije o nedostatku jasnih i razumljivih razloga za odluku o tužbenom zahtevu u suštini se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana koja nije zakonski razlog za ovaj vanredni pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Iako je revizija izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, tuženi konkretno ne navodi nijednu procesnu odredbu koju drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio, a što je uticalo ili moglo uticati na pravilnost odluke tog suda o žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su zaključili tri ugovora o radu na određeno vreme radi obavljanja poslova ... na održavanju ... . Prvi ugovor o radu zaključen je 27.12.2013. godine, za vreme od 12 meseci - počev od 30.12.2013. godine; drugi ugovor zaključen je 26.12.2014. godine za vreme od 12 meseci - počev od 10.12.2014. godine, a najduže do 29.12.2015. godine i treći ugovor zaključen je 29.12.2015. godine - počev od 30.12.2015. godine, a najduže do 29.12.2016. godine. Tužilac je po tim ugovorima na istim poslovima kod tuženog neprekidno radio od 30.12.2013. godine do 29.12.2016. godine. Rešenjem tuženog od 09.12.2016. godine radni odnos tužioca prestao je 29.12.2016. godine, zbog proteka vremena na koje je zaključen ugovor o radu od 29.12.2015. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev. Odluku o usvajanju tužbenog zahteva sudovi su doneli primenom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) koji je bio na snazi u vreme zaključenja prvog ugovora o radu na određeno vreme, kada je nastao materijalnopravni odnos iz kojeg je proistekao ovaj spor. Po nalaženju sudova, tuženi je, zaključenjem više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, postupao suprotno zabrani propisanoj zakonom i pravilu o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme koje ne može biti duže od 12 meseci, i tako vršio zloupotrebu prava kojoj se ne može pružiti pravna zaštita.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučeno o tužbenom zahtevu.

Između stranaka je 30.12.2013. godine zasnovan radni odnos na određeno vreme, ugovorom o radu od 27.12.2013. godine. U vreme zaključenja tog ugovora bio je na snazi Zakon o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) kojim je u članu 37. stav 1. bilo propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s`tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s`prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Prema stavu 2. i 4. istog člana, pod prekidom iz stava 1. tog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana, a radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

U toku tog ugovora stupio je na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14). Noveliranom odredbom člana 37, pored ostalog propisano je: da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava prvog, na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2); da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3); da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6). Označena odredba primenjuje se na ugovore o radu na određeno vreme koje su stranke zaključile 26.12.2014. godine i 29.12.2015. godine.

Iz izloženog sledi da su u toku trajanja ugovora o radu na određeno vreme zaključenog 27.12.2013. godine stupile na snagu izmene i dopune Zakona o radu koje su na drugačiji način uredile radni odnos na određeno vreme i uslove za njegov preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme.

U takvoj situaciji primenjuju se pravila o vremenskom važenju zakona. Po tim pravilima, novi zakon ima retroaktivno dejstvo kada drugačije reguliše u vreme starog zakona već svršene (realizovane) ugovorne i vanugovorne (zakonske i druge) pravne situacije. Za slučaj trajnih pravnih situacija „u toku dejstva“, koje postoje delom u vreme važenja starog a delom u vreme važenja novog zakona, novi zakon se, u principu, neposredno primenjuje (neposredna primena novog zakona) na još „nesvršena fakta“, počev od dana njegovog stupanja na snagu. Na „svršena fakta“ primenjuje se stari zakon, kako u pogledu vanugovornih tako i ugovornih trajnih pravnih situacija, ako iz zakona ne sledi što drugo. U slučaju kada je ugovorna pravna situacija „u toku dejstva“ regulisana dispozitivnim, a ne imperativnim normama novog zakona, treba primeniti stari zakon i u vreme važenja novog zakona (produženo dejstvo starog zakona) ako se to ne protivi društvenim interesima ili ako novim zakonom nije drukčije određeno.

U konkretnom slučaju, između stranaka zaključeno je više ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) koji se smatraju jednim ugovorom o radu. Dakle, radi se o nesvršenoj ugovornoj pravnoj situaciji „u toku dejstva“ koja je regulisana imperativnim normama Zakona o radu. Zbog toga se, u smislu izloženih pravila neposredno primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, i to od dana njegovog stupanja na snagu (29.07.2014. godine).

Sledstveno tome, vremensko trajanje ugovora o radu na određeno vreme ograničeno je na 24 meseca. Od dana stupanja na snagu noveliranog Zakona o radu pa do dana prestanka radnog odnosa (rešenjem tuženog od 09.12.2016. godine), tužilac je kod tuženog radio na istim poslovima neprekidno duže od 24 meseca. To je suprotno članu 37. stav 1. izmenjenog Zakona o radu i zato je, u smislu stava 6. tog člana, nastupila pravna fikcija da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme - da se radni odnos na određeno vreme preobrazio u radni odnos na neodređeno vreme. Posledica toga je ništavost rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, donetog zbog proteka vremena na koje je radni odnos zasnovan.

Imajući izloženo u vidu, iako su nižestepeni sudovi pogrešno primenili član 37. Zakona o radu - bez izmena koje su stupile na snagu 29.07.2014. godine, na šta se osnovano ukazuje revizijom tuženog, odluka o tužbenom zahtevu je pravilna sa stanovišta neposredne primene noveliranog Zakona o radu, u smislu pravila o vremenskom važenju novog zakona na trajne ugovorne pravne situacije „u toku dejstva“.

Zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja revizija se ne može izjaviti, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP koji se u ovom sporu nije ostvario (član 407. stav 2. ZPP).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić