.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4078/2023
23.11.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Ivanković advokat iz ..., protiv tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2547/23 od 28.06.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 23.11.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2547/23 od 28.06.2023. godine tako što se SE ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 804/20 od 01.02.2023. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 24.03.2023. godine.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova celog postupka isplati iznos od 153.579,33 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 804/20 od 01.02.2023. godine, ispravljenoj rešenjem istog suda od 24.03.2023. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od marta 2017. godine do februara 2020. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate kao i da navedene iznose za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO i tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 89.016,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2547/23 od 28.06.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 804/20 od 01.02.2023. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 24.03.2023. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate kao i da na navedene iznose uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 804/20 od 01.02.2023. godine ispravljenoj rešenjem istog suda od 24.03.2023. godine i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.950,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 6.232,22 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i u utuženom periodu obavljao je poslove radnog mesta ... u dvanaestočasovnom režimu rada (12 sati rad, 36 sati odmora, 12 sati rada i tako redom). Tuženi je za tako obavljeni rad vršio obračun i isplatu zarade u skladu sa članom 30. Posebnog kolektivnog ugovora, ali bez uvećanja zarade za 8,9% po osnovu smenskog rada, u skladu sa članom 38. PKU.
Tužiocu je za period od marta 2017. godine zaključno sa februarom 2020. godine, u periodima kada je tužilac obavljao rad u smenama, nije isplaćivao uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada i to u iznosu od 30.396,70 dinara, a koji je utvrđen od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 164. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev za isplatu naknade za smenski rad kao i naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Po nalaženju tog suda, tužilac je u navedenom vremenskom periodu radio u smenama i zato ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. stav 4. Zakona o radu i članom 38. stav 1. tačka 4. kao i člana 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu i to u visini utvrđenoj veštačenjem.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, način rada tužioca nema karakter smenskog rada, zbog čega je neosnovano potraživanje tužioca za isplatu po tom osnovu, zbog čega im ne pripada ni naknada na ime zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora.
Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno.
Definicija smenskog rada sadržana je u Direktivi Evropske Unije 2003/88/EC koja nije neposredni izvor prava ali doprinosi njegovom tumačenju. Po toj definiciji, smenski rad je takav način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran).
Zaposleni na istim poslovima na kojima su radili i tužioci, smenjivali su se prema unapred utvrđenom redosledu, 12 sati rada - 36 odmora - 12 sati rada, što znači da je u konkretnom slučaju obavljan smenski rad, u skladu sa odredbom člana 63. stav 1. Zakona o radu.
Tuženi nije sporio da je tužilac rad obavljao na izloženi način, niti je osporio visinu potraživanja utvrđenu veštačenjem, a kako tužiocu pripada pravo na isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada, zbog čega imaju pravo na isplatu iste, pa je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, pobijana presuda preinačena na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.
Odluka sadržana u stavu drugom izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi celog postupka i to: na ime troškova prevoza (pored dosuđenog iznosa od 10.000,00 dinara prvostepenom presudom) iznos od 54.800,00 dinara, na ime troškova za obavljeni rad izvan sedišta kancelarije iznos od 48.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije iznos od po 18.000,00 dinara i na ime troškova sudske takse na reviziju iznos od 6.231,73 dinara i sudske takse na odluku po reviziji iznos od 9.347,60 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske i Taksene Tarife, prema vrednosti predmeta spora u vreme presuđnja.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
