.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 4090/2022
08.12.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Vesne Stanković, Dragane Boljević i Branke Dražić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Boris Sarić, advokat iz ..., protiv tuženog JGSP „Novi Sad“, Novi Sad, čiji je punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2216/22 od 27.06.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 08.12.2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2216/22 od 27.06.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2216/22 od 27.06.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2088/20 od 09.03.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 01.10.2017. do 31.12.2018. godine isplati iznos od 485,01 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2020. godine do isplate, kao i iznos od 117,76 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti do 31.10.2020. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa na ime glavnice razlike zarade za utuženi period do traženog iznosa od 485,73 dinara, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate preko dosuđenog iznosa na ime glavnog potraživanja do traženog iznosa od 485,73 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 60.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2216/22 od 27.06.2022. godine, odbijene su žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP).
Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.
Prema razlozima drugostepene presude, tužiocu je dosuđena razlika zarade u utuženom periodu primenom relevantnih odredaba Zakona o radu, Zakona o privremenom uređivanju osnovica, Zakona o javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarade u javnim preduzećima.
U posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji po osnovu odredbe člana 404. ZPP. Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati ugovorenu zaradu, u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca i zaključenim ugovorom o radu. Sud štiti pravo zaposlenog na isplatu ugovorene zarade. Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava primenjuje se na korisnike javnih sredstava, ali primenom propisanog umanjenja na osnovicu koja je utvrđena pravilnim množenjem cene radnog časa sa koeficijentom predviđenim Kolektivnim ugovorom poslodavca i fondom časova rada. Takva odluka drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o navedenom pravnom pitanju. Stoga ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o ovom pitanju, niti za novim tumačenjem prava. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.
U skladu sa navedenim Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.
Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog nedozvoljena.
Shodno odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Vrednost predmeta spora pobijanog dela presude po reviziji tuženog iznosi 485,73 dinara. Imajući u vidu da ne postoji revizijski cenzus za odlučivanje o reviziji tuženog, to je revizija tuženog nedozvoljena.
U skladu sa iznetim, primenom odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Marina Milanović s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
