Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. ZPP.

Prvotuženi i drugotuženi su podneli odgovore na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama) propisano je da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije ceni Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je mišljenja da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje primenom odredbe člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. ZPP i našao da je revizija tužilje osnovana.

Tužilja je tužbom podnetom dana 16.01.2018. godine tražila naknadu zbog neisplaćenog regresa za godišnji odmor za 2015, 2016, 2017. i 2018. godinu, kao i naknadu troškova za ishranu u toku rada, počev od 16.01.2015. godine do 16.01.2018. godine. U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je tužilja bila u radnom odnosu kod prvotuženog A.D. „Železnice Srbije“ Beograd, da je nakon statusne promene kod prvotuženog, u avgustu 2015. godine, drugotuženi A.D. za železnički prevoz robe „Srbija kargo“ preuzeo ugovor o radu tužilje, nakon čega je tužilja nastavila da obavlja rad kod drugotuženog, kao poslodavca pravnog sledbenika. Prema zaključenom ugovoru o radu, zaposleni imaju pravo na zaradu, zaradu po osnovu ostvarenih rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova i drugih primanja u skladu sa Zakonom i Kolektivnim ugovorom, a prema zaključenom Aneksu ugovora o radu, zaposleni imaju pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i pravo na druga primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa Kolektivnim ugovorom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama, sa obrazloženjem da, bez obzira što visina spornih troškova nije nominalno izražena, ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, s obzirom da je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, pa sporno pravo zaposlenih nije moglo biti utvrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog, od načina propisanog odredbom člana 118. Zakona o radu.

Revizijom tužilje se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 61/05) koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06, odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu i toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini od 53,50 dinara i za period juli- decembar 2006. godine u iznosu od 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog časa iz stava 1. i 2. ovog člana, uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine, zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izlaze nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužilji ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i troškova ishrane u toku rada nominalno iskazali u platnoj listi tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilje. Obzirom da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilja je tužbene zahteve postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka primenom navedenih parametara i to prema prvoj varijanti nalaza, a veštak je uradio obračun naknade za topli obrok u visini od 20% od prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, odnosno 15% i obračun naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 100% od jedne prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, odnosno 75%, a u skladu sa Opštim Kolektivnim ugovorom koji je važio do septembra 1995. godine.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić